Lepe pesme

ZLOČIN U DOBROVOLJAČKOJ
NA HILJADU DEVETE STOTINE,
DEVEDESET I DRUGE GODINE.
BEŠE JASNO, KAO I NA SLICI,
IZVRŠEN JE ZLOČIN U DOBROVOLJAČKOJ ULICI.
DOGOVORI GENERALA KUKANJCA I MEKENZIJA,
SA PREDSEDNIKOM PREDSEDNIŠTVA BiH ALIJE IZETBEGOVIĆA,
MNOGIMA SUNCE VIŠE NE SIJA.
EJUP GANJI…

Opširnije

КЊИГА " ЗЛАТОВЕЗ МУЊА" СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ ДОБИТНИК СПЕЦИЈАЛНОГ ПРИЗНАЊА АКАДЕМИЈЕ "ИВО АНДРИЋ"- БЕОГРАД ЗА 2014. ГОДИНУ

СПЕЦИЈАЛНО ПРИЗНАЊЕ  АКАДЕМИЈЕ ” ИВО АНДРИЋ ” ПО ТРЕЋИ ПУТ У РУКАМА
СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ
У Удружењу књижевника Србије 27. 03. 2014. године  додељена су
специјална признања Академије “Иво Андрић ” – Београд. По трећи пут
заслужено специјално признање Академије “Иво Андрић” – Београд
завршило  је у рукама  новинарке ињижевнице  Славице Јовановић
из Мачванског Прњавора за најновију књигу ” Златовез муња”
родољубиве и духовне садржине Радови објављени у књизи
награђивани су на књижевним  конкурсима. Ово је њена седма објављена књига.
У жирији су били: Предраг Богдановић Ци књижевник,
проф. др. књижевности Даринка Вучинић  и Радомир Смиљанић
књижевник  председник Академије ” Иво Андрић” .
Ово је  треће  специјално признање Академије “Иво Андрић” – Београд
које је добила Славица Јовановић . 2007. године, добила је  специјално
признање Академије “Иво Андрић” за књигу” Небом  лете церски саморасти ”
и  2008. године за књигу  ” Косовски , црни  косови” Уместо  образложења
приликом уручења признања  Академије ” Иво Андрић”  Славици Јовановић,
Радомир Смиљанић  књижевник и председник Академије , прочитао је
рецензије из књиге као и посвету. Књига ” Златовез муња” посвећена је
Генералу полиције др. Братиславу Дикићу, чији лик  налази на насловној
страни књиге, због његове неустрашивости у борби за откривање истине о
убијаним Србима на Косову , уз напомену да је и сам Генерал Дикић
супростављајући се  шиптарским терористима на Косову био тешко рањен …
   Посвета
    Ову књигу посвећујем  брату, патриоти, неустрашивом генералу
полиције др. Братиславу Дикићу, који се једини усудио да уклони
споменик шитптарским терористима у Прешеву, а подигне споменик
изгинулим полицајцима и припадницима Жандармерије, који су мучени,
киднаповани и зверски убијани  од стране шиптарских терориста у рејону
села Лучане, Општина Бујановац
                  Ауторка Славица Јовановић

КОСОВО У ОКУ ЖАНДАРМЕРИЈА У СРЦУ
 Брату Братиславу Дикићу
Жандармерија, чувар мога сна, корача стазом божура,
она је једна једина, ко двозрнац из кога изникне житни клас.
Жандармерија , достојанствена, поштена, часна, одважна,
да предухитри сваког злотвора, бржа од муње, бржа од зла.
Огњишта да нам сачува, неустрашива, чистих образа,
лучевина јој Хиландар, одроду од рода се не клања
и не чека ничији климоглав.
Чувар вековног  огњишта, непоткупљива, корену одана,
ако затреба и босим ногама преко трња и преко камена.
Жандармерија се у оку огледа, чувадар кућних прагова,
дарује нам миран сан, снажнија од крвопија.
Птицу у лету да ухвати, нико попреко да те не погледа,
њима и сунце салутира, у оку Косово и Грачаница.
Жандармерија чувар мога сна, чувадар , шума, планина,
дарује ти слободу, да будеш, миран, спокојан.
Воли је сваки патриота из семена љубав набубрила,
из ње ће изнићи рукосад и зазвониће звона Дечанска.
Несаломива, муња огњена, да крвопију шчепа за врат,
погледом када засева, душману колено поклекне тад.
Они су ту, ти не осећаш , дишу са тобом, знају ти дах,
у близини су да осоколе те, да прогледаш и да ојачаш..
Жандармерија има корак лак, са осмехом у оку кад те погледа,
минска поља да су около, ти опет би био спокојан.
Жандармерија, пожртвована, корбач  и шибу не призна,
крвник и изрод да ти не приђе, крвљу да сачува кућни праг.
Чувар Светиња, ружа многоцветница, кад увене један,
цвета други пупољак
и трнопоље да прегази , да ти донесе сунчев зрак.
Да сачува светилишта, изникла из камења,
ко љута трава видарица, мелем су за наш  миран сан.
Да сваку тајну сачува, преко кршева, преко планина,
сачува Косово жилиште, чувају Светог  Саве на Врачару Храм.
И ако некад залуташ, пронаћи ће до тебе траг,
увек је ту близу нас, кад корача муња засева тад.
И ако немаш  брата свог, побратим биће ти довека,
до највишег врха планинанског , стиже у неколико корака.
Шарку у недрима Шар – планине,  да ухвати за  тили час
одан до гроба, пожртвован
у чамцу без весла, рукама ће да завесла.
Овде свако се познаје, сви за једног, један за све ,
и побратим и посестрима, ко заклетва изговорена.
Жандармерија, наша икона, за отаџбину спремна живот да ,
да се на вековном Косову,  још дуго љуља српска колевка.
И ова песма је песмодар, најлепших птица  гласодар,
Србији  нико никада неће бити владар , ни  господар,
Жандармерија , неуништива, непобедива , неустрашива ,
кремен и камен , огњиља, босиљак , крст,  Раваница .
А у њиховим редовима  и њихов стари командант
увек одважан , увек упоран и брат Дикић Братислав!
НА ОВОМ МЕСТУ  ЋЕ СЕ УВЕК ЗАСТАТИ
( Пред спомеником изгинулим полицајцима у Прешеву,
припадницима Жандармерије, који је подигнут залагањем
Генерала полиције др. Братислава Дикића )
На овом месту ће се увек  застати,
урлик до неба, чује се сад,
изнад ће летети, соколи, косови,
супростављајући се маглуштинама.
Овде су шиптарски терористи,
покушали да заведу терор и страх,
мучили  и зверски убили,
двадесет полицајаца.
Њихова бесмртност ће надвисити,
надолазеће векове,
а овај спомен  на непомен,
оснажиће сећање на њих сад.
Њих су мучили и зверски убили,
очи им вадили орловским канџама,
тај змијарник што се довлачи,
иза Проклетијских ланаца.
Овде не салутирају само богаљи,
док јављају се јасновиђења,
рушили су нам светилишта,
непоражена истина је остала.
Остају  овде да стражаре,
рано откинути пупољци
и мртви, бесмртни непогажени,
чувари Србије ко кондори.
Залуд се труде тамничари,
залуд носе маске, лик им се зна,
Жандармерија још је снажнија,
овде на светом месту застала,
Да се поклони сенима умрлих,
што лете небеским пространствима ,
што засијаће и биће путоказ
звездарница Православља, вековна.
Слава им !
КОСОВО ЈЕ ЛАЗАРЕВО ЗАВЕШТАЊЕ
Косово је наше завештање, ми сејали, зар да туђин жање,
чује се ветрова даворијање, кумрије и кукувије оплакивање.
Завет Лазара и и земље вечне, у праскозорје и подмесечје,
Царске Двери завичају зову, врата иконостаса на Косову.
Отварају се тестаменти, ореоли над главама светих,
еј, Косово, од јасике грано, трепетљиком будиш, Видовданом.
Није човек него изванљудник, ко земљу своју прода, туђу љуби,
с колена на колено пренећу, гавранови огњиште прелећу.
Еј, Косово птицо ластавице, надлећу ти  небо кукавице,
док отварам та прелепа врата, Царских Двери, свете Грачанице.
Узмем стручак траве Видовчице, ноћ уочи Светог Видовдана,
тад сањају несуђенице, изгинуле веренике давног Косовдана.
Али увек има изданака, чак и тамо где је чемерика,
над огњиштем још висе вериге, ко јасика трептим, трепетљика.
Живот као воденичко коло завичају,  црњушо, Косово,
на бабине донећу ти сунце, Царске Двери, тамјанике пуче.
Ко босиљак, гороцвет и божур, чуваркућа, смиље, Lазаркиња,
ниче песма о крвавом боју, ко лековит грм из манастирских рушевина.
Очију ми, кунем се на верност, не случајно баш у Светог Вида,
у завештану Лазареву жељу, у завичај, што душу покида.
Еј, Косово наше завештање, отвори нам своје  Царске Dвери,
нек долети јато соколова, ту где су векови се срели.
Ја не рушим кукувије гнездо, ако певам о сунчаном колу,
пшеница ми порасла до неба, за Видовдан бићу на Косову.
Да растргне те чопор би курјака , о Косову певала ми мајка,
Косово је наше завештање и рађање а и умирање,
ко гуслара гусле јаворове и његове очи што не виде,
на Косову манастире пале,  нек злотвору очи обневиде.
КОСОВО НА БАРИКАДИ
Брату, генералу полиције др. Братиславу Дикићу
Израсте ми биљка Лазаркиња, чуваркућа, божур, рукосади,
мој драги, гороцвет из стења, заноћио ту на барикади.
И пристижу међаши сторуки, да корење поваде из земље,
а не знају лозинку славуја, крилате ми песме омеђене.
Са враниним пером да ли пишем, није срце бодљикава жица ,
да се чује крила лепетање, митарење птица ругалица.
Косово је наше житно поље, нек туђину буде пустопоље.
Косово је наше завештање, ми садили, зар да тудин жање.
Брдо од стења је на путу и док ми сенка на земљу пада,
голоруки крај ватре поноћне,заночимо код последњих барикада.
Еј, Косово моје безвремено , чудотворна набујала реко,
Ивањско цвеће мог огњишта, расков траво,  живота колевко.
Чак и да си иловача само, самородно моје уточиште,
анђео над анђелима ти си, песмопоја дивних izvoriste.
Хоће да ми забране да ходам, светиње и манастире пале,
стопала би радо ми одсекли и да су нам повијене главе.
Косово је ружа многоцветна , један цвет увене а други процвета,
као врбе поткреsане гране, бујају тек кас су поткреsaне,
еј, Косово гусле јаворове, с колена на колено пренете,
ридају ти затегнуте жице,  авет хоће да љуља  колевке
Ми знамо одакле смо дошли и остављали путем крајпуташе ,
на Косову кости су предака, еј, Косово огњиште си наше ,
Еј, гусларко  песмо свих гуслара, у крило ћу положити гусле,
гудалом ћу прећи преко струне, Косово ће опет да Васкрсне!i

У ЗЕМЉИ ГДЕ СЕ РАЂАЈУ ПОСМРЧАД
У земљи ратова, деца се рађају после очеве смрти, зову их посмрчад,
рађају се на царски рез. Небо им пресеца пупчане врпце
у руке их прихвата бабица и дарује сиротиштима…
Очи им најтужније, радиоактивне, сијају у мраку, они су првенци и првород,
предодређени су да носе гас – маске, да се заштите од тровача,
њима је хелијум и кисеоник једини спас,
док босоноги корачају, минираним пољима рата…
Они не знају где су им гробови очева , детињство им уљези отели…
Од њихових живота више вреди проклета нафта.
Живот после смрти, њихов је једини Дародар, осуђени да дишу на цевчице,
чак и материцу која их је на свет изнела поједе рак…
Молитва за мир, њима је загрљај Неба место где се бескућник скрива од кише.
Моћне дрвосече исекоше шуме, чије су крошње платна неба,
ко кичице сликарске.
Ту нема кисеоника , ту се бори за дах.
У земљи ратова деца се рађају после очеве смрти , рађају се сирочад.
Њихове мајке наричу, гледајући облаке,
што се крећу у правцу кретања сказаљки сата.
Кад би се сви ратови света претворили у један јаук,
пробили би звучне зидове далеких сазвежђа …
Небо је звучник.
Кад се роди истоданче, живота и смрти на тромеђи ратова,
да светлуца кроз живот као опомена,
да га региструју сви радари света.
Житна му поља затрована отровима рата…
Не памти оца бранитеља, копача ровова.
У току је трансфузија, пресипање крви,
из  жиле живог човека у жилу мртвог. Неуспела реанимација…
Овде се рађају мртви, небо им талисман.
Злотвор им узорао њиве касетним бомбама.
О земљо моја, непроклијало семе, неће ти родити земља изуједана.
Мени је данас затруднела песма и рађа стиховима, мајки лелекача .
У мојим сиротиштима живе деца рођена после очеве смрти.
ожигосана пре рођења.
Питање је дана кад ће их појести рат,
док корачају кроз живот светлуцајући.
У њиховим очима не сија сунце….
Дајте им ваздуха….
Песме ми нецензурисане….
Овде се рађа посмрче са спрженим оцима хемикалијама рата,
из светских лабораторија смрти…
Јуче Србија, данас Сирија,
хоће ли икад прогледати човечанство,
хоће ли прогледати Јустиција !?
Ваздуха хоћу…
Рађају се двоглави и богаљи, радијација им лична карта…
Даруј им Боже , живот љубави, Дародар,
усвоји заморчад нечовека,
даруј им ведро небо и сунца зар,
да из земље не ниче затровано семе ,
хемијског оружја…
Од тог хлеба испадају зуби и опада коса,
последњи је час да се отрезни човечанство.
СТОП – ратовима  ….
Белешка о аутору.
Славица Јовановић је рођена 15.9.1969.год.у Шапцу. Пише поезију и
прозу. Професионални је новинар,члан Удружења новинара Србије (УНС) и
стални сарадник више редакција.
Објавила је збирке песама”Алилуја” ,Издавач Књижевна омладина Панчева
1995.год. “Албатрос” , Удружење писаца Србије, “И уби дрво човека” ,
ауторско издање 2002.год., “Небом лете Церски саморасти”, Заслон
2007.год. ,”Косовски црни,косови”, Удружење писаца Србије 2008.год.,
“Подсмевач” , Удружење писаца Србије 2009.год.”Златовез муња” ауторско
издање 2014
Заступљена у више од sто књижевних зборника, у антологијама” Песме о
мајци” приредио Бранислав Бојић,  “Антологија Чивијаског хумора и
сатире”  приређивача Живка Гавриловића,  “Бисери Балканског афоризма”
 Васила Толевског,  “Прва EX -YU антологија” Сабахудина Халиаџића
,”Словар о одселнику”  Милића од Мачве, “Чегарске ватре”, Удружење
писаца “Глас корена” из Ниша, у “Сведоку историје” адвоката Вељка
Губерине, у енциклопедији “Новинари и публицисти Подриња” приређивачи:
В. Бујишић-С.Матић , у зборнику афоризама “Извајане мисли 4”
приређивача Славомира Васића и Ивана Матејевића, као и у једној
монографији; u књизи  ”  Виђенији  Мачвани ”  , у  издању  :Удружења
 књижевних  стваралаца  “Завичај ”  из Сремске  Митровице . Заступљена у
‘Видовданским  беседама ” 2013 .  Вучјак , Прњавор БиХ . … У
антологији ” Завештања” , Удружења  Српских писаца из Швајцарске, у
антологијама”  Сабора духовне поезије” – Раковица , у  албуму Крајишке
песме итд ..
  Финалиста “Ратковићевих вечери поезије ” у Бијело Пољу, од 1996.год.
до 1999.год. Финалиста”Подгоричког поетског фестивала” Подгорица
1999.год, Финалиста “Српског пера”у Јагодини више пута. Награђена
трећом наградом на књижевном конкурсу”Лаза К. Лазаревић”  у Шапцу
1994.год. за приповетку, добитник треће награде”Вукови ластари”
lозница  1995.год.,Добитник повеље Свесрпског Савеза
К.К.К.”Карађорђевић” за поезију 2002.год.,Добитник друге
награде”Рудничка врела” У Горњем Миламовцу 2003.год.,Добитник друге
награде у Вранићу за афоризме”Оловко не ћути” 2011.год.Добитник
специјалног признања Академије”Иво Андрић”-Београд, за књигу “Небом
лете Церски саморасти”  , за 2007.год. и добитник специјалног признања
исте Академије за доследно песничко промишљање о страдању Срба,односно
за књигу”Косовски црни косови” за 2008.год.Добитник  специјалне
похвале за песму на Међународном конкурсу “Драган Жигић” 2012 год.
Добитник друге награде за афоризме на Шестом  међународном фестивалу
хумора и сатире “Милован Илић Минимакс” 2012.год.Tакође , освојила је
друго место за афоризме и на Седмом међународном фестивалу хумора и
сатире ‘Милован Илић Минимакс ‘ 2013. год.
На Фестивалу поезије Барајево 2013. године освојила прво место за
мисаону поезију .
Добитник “Позлаћеног афоризма” и аутор најбоље сатиричне приче на
књижевном конкурсу хумора и сатире Мркоњић Град 2012.године.
На књижевном конкурсу Мркоњић Град 2013. године,  хумора и сатире ,
награђена је у  четири категорије, освојила је ‘ Сребрни афоризам’ , у
категоријама најискреније сатиричне приче, најбоље сатиричне песме и
најизазовнијих  афоризама , њена остварења су проглашена најбољим .
Добитник  ” Позлаћеног  афоризма” и награђена у још три категорије у
Мркоњић Граду  2014, за  најизазовније афоризме , најтачнију сатиричну причу
и најоптимистичнију сатиричну песму .
На ‘Банатском перу ‘ Житиште   2012.год . у организацији  Библиотеке
‘Бранко Радичевић’ њена прича проглашена је за најбољу . На X III
Међународном књижевном јавном  конкурсу у  Мркоњић  Граду  2014. за
љубавне пјесме над пјесмама,  њена песма је проглашена за најуспешнију
у категорији ” Најзаводљивија  љубавна песма”
  Члан je…

Opširnije

Lepe pesme srpskih književnika

PONIŽENOST SRBA
SLOVENIJA ZEMLJA MALA, A NEKADA ZEMLJA SLAVNA,
DOK JE BILA JOŠ U JUGI, REPUBLIKA BEŠE GLAVNA.
SRUŠIŠE JE KOMUNISTI,
SA DVA LICA ONI ISTI.
ZA SVE LJUDE PA I SRBE, BLAGOSTANJA BEŠE TADA,
SIJALO JE SUNCE SVIMA, VELIKA JE BILA NADA.
OD BRIJONSKOG…

Opširnije

Lepe pesme srpskih knjizevnika

PESMA I IGRA
OBIČAJI KROZ, PESMU, IGRU I SVIRKU,
KORENI SU PRADEDOVA, NACIJE I LIKU.
UPRAVO TO ČINI, BOGASTVO, NARODA I VERE,
NEZABORAVNIH NAŠIH, JAČINA STENA, KOJIMA SE MERE.
ZATO NEGUJTE SVOJE, UZ BITAN RAZUM ZA DRUGE,
JEDINO VREME VEČNO ŽIVI, NOSEĆI GODINE DUGE.
POZNAMO…

Opširnije

Лепе песме песника удружења српских књижевника и њихових пријатеља

ПЛАВЕ ОЧИ ТВОЈЕ
У очима твојим видех себе.
Плаво небо,
плаво море.
Плаво твоје око.
Летим као птица,
и бродим као морнар.
Пишем на једном облаку,
твоје име.
Тражим те у таласима,
плавога мора.
Крадем од сунца зраке,
да их подарим теби.
Узимам оз облака,
кап кише која још није пала.
Желим да ти овлажим усне.
Желим да ти залијем,
корен твоје лепоте.
Желим да ми,
још брже и лепше цветаш.
И да ти цветови буду плави,
као плаветнило твога ока.
Уздишем,
и примичем се још више.
Да видим негде у прикрајку,
да ли сам сам поред тебе.
Из твога плавог ока,
измами једну плаву сузу.
Коју сам попио својим пољупцем.
Осетих тада још више,
део тебе.
Осетих покрете твојих руку.
Мирис твоје коже,
стиже до моје душе.
Стигох до жеље,
која се скривала у теби.
Засијала је васиона цела.
Таласи плавог мора,
носили су љубав нашу.
Ми смо тада срећно,
досегли до звезда.
Београд,16.07.2013.г.
Аутор песник: Раде Пантелић

Прва награда – Вечерње новост 1997.
НАША   СТАЗА
До понора стаза води,
пропиштала земља ова.
По њој моје племе  ходи,
стигла клетва Лазарева.
Крик Милоша и Ивана
пролама се, опомиње.
Из понора пријети тама
и демони и звијериње.
Из Божура капљу сузе,
крв просута Југовића.
Српску земљу други узе,
дједовину Немањића.
Плодом лоза оманула,
пуста поља без пшенице,
умукнула наша фрула,
свуд пепео и згариште.
Не пију се слатка вина,
издахнула крсна свијећа,
неста  мирис рузмарина,
јоргована у прољећа.
До понора стаза води,
ту ће бити крај нам снова,
по њој моје племе ходи –
стигла клетва Лазарева.
Зорка Чордашевић
Франкфурт

Прва  награда  – Милутин Михајиловић 2013.
Горњи Милановац
ОТАЏБИНА
Овде сам где живот купију на рате
у безнађе крчме на кантару беде,
чекајући анђеле да им наду врате,
обешеним цестама о небеске греде.
Дишем овај катран зарђалих груди
црно испод нокта завештавам сину,
судбину нам кроје хуље и нељуди,
вечни пламен срама лиже отаџбину.
Не верујем више ни Богу, ни оцу
не тиче се мене умирање птица,
док ми се над главом ко уже на коцу
немилосно њише џелатова жица.
Ој, Србијо мајко, хтео бих ти рећи:
Опраштам ти лажи, сузе скамењене!
Кад с обале реку сам не могу прећи
нека барем река пређе преко мене.
Не верујем да ће ходочашће доћи,
у тишину којом време  ране боји,
страх ме да сачекам, а бојим се поћи
према свету у ком – сутра не постоји.
Чувам дане да их вечерају вуци,
док безнађе света очњацима дробе,
овде где и живот умире у руци
ја две смрти живим и љубим их обе.
Аутор песник: Љутомир- Љутко – Рундић

Лозница
Још док цигарета,
тиња на столу и догорева.
А дим се лагано шири,
према прозору,
собе моје.
У безумљу,
тражим опрост твој.
Нову љубав, не тражим,
јер друге,
љубави за мене,
више не постоје.
Очи ми,
од дима сузне,
а тело у болу пати.
Палим, још једну,
на ту скоро догорелу,
и незнам како,
све то, да схватим.
Како да срцу,
нађем лек?
Како за свој бол,
мелем наћи?
Како волети неку другу?
Када рука моја жели,
Жели само тебе.
Само тебе,
дотаћи.
И бол и туга, око мене,
а цигарета и даље гори.
Патња ми раздире,
моје груди,
и чезне за тобом,
да те воли.
А тебе нема,
остајем сам
Са својом тугом,
и цигаретом
која још гори.
Београд,14.07.2013.г.
Аутор песник: Раде Пантелић

СУСРЕТ
СРЕТОХ ЈЕ,  НА ЊОЈ МИ ПОГЛЕД СТАДЕ,
У МЕНИ СЕ ЖИВОТНЕ, ПРОБУДИШЕ НАДЕ.
ДУГА КОСА ПАЛА ЈОЈ ДО ПАСА,
БЕШЕ ЗГОДНА И ЛЕПОГА СТАСА.
ВЕТРИЋ ЈОЈ ЈЕ КОСЕ, НЕЖНО МИЛОВАО,
ЗА ЛЕПОТУ ТАКВУ, ЈА НИСАМ НИ ЗНАО.
СОЧНЕ УСНЕ, А БИСЕРНИ ЗУБИ,
БИЋЕ СРЕЋАН, КОГА ОНА ЉУБИ.
ОБЛИК ЛИЦА ПЛАВЕ ОЧИ ЖАРЕ,
ВИТКОГ СТАСА И ПРЕКРАСНЕ ГЛАВЕ.
ДУГЕ НОГЕ, А БОГАТА ЊЕДРА,
БУЈНЕ ГРУДИ, ЛЕПЕ ГРАЂЕ БЕДРА.
ЛЕПО ВРЕМЕ, А ПРОЛАЗЕ ЉУДИ,
ЗАСТАЈКУЈУ, ДОК СЕ ЖЕЉА БУДИ.
ВЕТРИЋ ТАКО ХЛАДИ ЗГОДНО ТЕЛО,
БУЈНЕ ГРУДИ И ЛИЦЕ ВЕСЕЛО.
ДОК МИЛУЈЕ, ЊЕНО ЗГОДНО ТЕЛО,
ОЧИ ЖАРЕ, УЗ ЛИЦЕ ВЕСЕЛО.
СТАЗИЦОМ ЈЕ ГАЗИЛА ПО ТРАВИ,
ПРАТИШЕ ЈЕ ИЗНАД ОБЛАК ПЛАВИ.
ВЕТРИЋ ЉУЉА ХАЉИНИЦУ ЊЕНУ,
ЊЕНОГ ЛИКА НОСИМ УСПОМЕНУ.
ИЗГЛЕДАШЕ КАО ГОРСКА ВИЛА,
СВАКОМ МОМКУ МОЖЕ БИИТИ МИЛА.
Аутор песник: Саша Гајић

ЛЕПОТА   ЖЕНЕ
ЊЕНА ДУГА ЦРНА КОСА,
ЦРНИЈА ЈЕ ОД ГРАНИТА.
МЕКА БАЈНА КАО СВИЛА,
РАСУЛА СЕ ПО ПЛЕЋИМА.
КАДА БЛАГИ ВЕТРИЋ ПИРНЕ,
ЊЕНЕ КОСЕ ТАД ДОДИРНЕ.
ЗАЛЕПРША МЕКА СВИЛА,
ЧИНИ МИ СЕ ЛЕБДИ ВИЛА.
ЊЕНЕ ОЧИ, ДВА КЕСТЕНА ВРЕЛА,
УКРАШЕНЕ ЧАРОБНИМ ВЈЕНЦИМА.
ДУГИХ ЦРНИХ ТРЕПАВИЦА,
И СВИЛЕНИХ ОБРВИЦА.
КОГА ГЛЕДА И КОГА ПОГЛЕДА..?
РАСТОПИО БИ СЕ ДА ЈЕ САНТА ЛЕДА.
КАД ГОВОРИ И КАД ЗБОРИ,
ТАД БИСЕРИ ЗАТРЕПЕРЕ.
УСНЕ ЈОЈ СЕ У ЛИК СТВОРЕ,
НАБУБРЕНЕ, НАВЛАЖЕНЕ.
А ИЗ УСТА МЕД СЕ ТОЧИ,
ОД ПЧЕЛИЊЕГ; МНОГО СЛАЂИ, МНОГО СОЧНИ.
НИЗ УЛИЦУ КАДА КРЕНЕ, КОРАКОМ ГАЗЕЛЕ,
ЊЕНО ВИТКО ТЕЛО КАО ВИЈОЛИНА.
ОТКРИВА СВУ ЧАР И ЛЕПОТУ ЖЕНЕ,
ТУ ВЕЛИКУ РАСКОШ ПРЕЛЕПИХ ОБЛИНА.
ЕХ ДА МИ ЈЕ БАР ТРЕНУТАК ЈЕДАН,
ДА ПРИЛЕГНЕМ ПОРЕД ЊЕНОГ ТЕЛА.
ДА ДОДИРНЕМ ЊЕНЕ ГРУДИ ВРЕЛЕ,
СЈЕДЕ БИ МИ КОСЕ ПОЦРЊЕЛЕ.
Песник – Петар Стојановић – Петрија

САЊАЛА СИ
Сањала си у срцу
без бола,
на јсатуку мом
мила моја,
гола…..
… Осмех те мој
миришљаву крио
док сам у твом
оку био.
На твојој пути
ко лептир жути
што кишу слути
драг ти био.
Ти ниси била гола
анђела моја.
Ниси ти била,
већ љубав моја,
мила моја.
Аутор песник: Љубенко Звиздић

МОРЕ ПОЉУБАЦА
На моме телу пољупци твоји,
љуби ме нежно,
нећу да бројим
љубићу те душо
љубити до јутра
… и опет ћу наставити сутра.
Љуби ме нежно осећам
укус усана твојих
страсно те милујем
језиком додирујем.
Од тебе сам врела,
тресем се цела…
Дрхтим цео много сам
те пожелео,
привијам те себи
нежно ме греби.
У очи ме гледаш
и другој ме не даш…
Не желим те дати,
са мном ћеш остати…
Ова игра трајаће до јутра
Биљана љубави
шта ће бити сутра?
Љубави мила ја сам твоја,
осећам се као
у бајкама снова.
Тајна љубав сада нас спаја,
волећу те до самога краја…
Срце и душу теби ћу дати,
тихо ми причај
да ти чујем глас,
желим те: својом звати.
У соку сам нашем,
желим те толико
љубиш ме драги као
нико досад.
Пришао сам тихо у очи те гледам,
љубим те нежно и никоме те не дам…
Стегни ме јаче,
од среће срце ми скаче,
желим те за себе
бићеш само моја…
Узми ме за руку
заувек сам твоја…
Аутори песници: Биљана Бебић Гајић и Иван Гајић
СРЕЋНА НОВА
ПЕСМО МОЈА, ИСПОД СВОДА ПЛАВА,
ПОСЛЕ СНОВА ДОЛАЗИ НАМ ЈАВА.
ДОЛАЗИ НАМ И ВИШЕ ОД СНОВА,
СВИ СТАРИЈИ, А ГОДИНА НОВА.
СВЕ ШТО ПРОЂЕ, ВРАТИТИ СЕ НЕЋЕ,
ЗАТО СВИМА, ЖЕЛИМ ПУНО СРЕЋЕ.
НЕК’ ВАС СРЕЋА, ДОБРО ЗДРАВЉЕ ПРАТИ,
А УСПЕШНОСТ, ДА ВАС НЕ УСКРАТИ.
ДА ВАМ ЖЕЉЕ, ДОНОСЕ ВЕСЕЉЕ,
У ДОБРОТИ, ДА ВАС ЉУБАВ ГРЕЈЕ.
ТУГА И БОЛ, ДА СЕ НЕ ПОВРАТЕ,
ДА ВАС ЛИЧНА ЗАДОВОЉСТВА ПРАТЕ.
НЕКА БУДЕ, ДОСТОЈАНСТВА ВИШЕ,
ДА НАЦИЈА, ЈОШ ЛАКШЕ НАМ ДИШЕ.
СВЕ УЗ ПРАВДУ И ВЕРУ У БОГА,
СВОЈ НАЦИЈИ, ПРАВОСЛАВЉА МОГА.
УСКС – аутор песник: Саша Гајић

САМО ТВОЈА
Кроз аутобуско стакло
смењују се суме, ливаде,
путеви сто у празно воде.
Ја идем ка теби,замисљена
у главни град, Београд.
Срце јако лупа у грудима
то ни сад не престаје.
Задњи сусрет, тугу наговестава
цутим и упијам сваку ти црту лица.
Говорис да сам незрела, сањалица
нисам с тобом насмејана.
Колико сам те само волела
али како то наглас реци,
твоје смедје оци на мени
биле су ми довољне
и меки глас када ме зовес.
Говорио си да даљина убија,
моју према теби, видим никада
и сузе су нам падале,
твоја одлука није се мењала
било је у тим оцима кајања
и љубави , само премало.
И поново бих досла на твој позив
само да бих те јос једном пољубила.
Аутор песникиња: Биљана Вицентијевић

Путовао сам
Путовао сам босоног по глибу
сремском,по глибу мом.
Гледам звезде умешене
у блату на
ногама мојим…
осећам мирис фуруна од
черпића твог.
Застајкујем
да видим топот уморних вранаца
што из атара таљиге са бундевама носе,
путујем по прашини
што ми се лепи
на ознојане ноге…
кроз гакање гусака
на сокаку ,
виолинска гудала
од јечна и жита
милују ми стопала детињства.
Ширим руке од клипова кукуруза…
отварам срце амбару да уђе…
равницоооо
мирису шарени мој…
Путујем и ослушкујем мирис диња,
заносна стрњишта моја …
ево иду моје босе ноге ка вама…
уплићу се слике к'о бичеви свињарски
милих торова мојих.
Аутор песник: Мика Влацивић Владисављевић
Као да звезде свој валцер плешу.
Све обучене у дугине боје.
А месец диригент,диригује.
И успут шири,златно жуте зраке своје.
Шушти греж свила,жутих звездица.
И лепрша се, лети у круг.
Како је само леп овај валцер.
Много је звездица,а пут им дуг.
Плаве се очи,ко небо плаво.
Немо гледају,шта ће све бити.
Дал ће се музика,оркестра чути.
Та плавокоса и не слути.
Руке су спремне,играти валцер.
У ритму Штрауса,који га створи.
На лепом плавом Дунаву засвира.
А љубав пуста проговори.
Само се ехо љубави чуо.
У тој звезданој дугој ноћи.
Увече дођох на кратко само.
Али до зоре,немогох поћи.
Купах се у тој љубавној кади.
Купах се у љубави мојих снова.
Ниједна ноћ не беше ми лепа.
Као што беше,звездана ноћ ова.
Звезде су плесале,на небу горе.
Месец је синфонији тактове слао.
Био је то плес по месечини.
Да би својој љубави,љубав давао.
И метеори су летели небом.
Правили су ватромет славе ове.
Моје су огледало биле њене очи.
Јер љубав,љубављу себи зове.
Благодет узех овога света.
И у том чину себе подарих.
Усне сам слатке те ноћи љубио.
Па зар има од тога лепших ствари.
Само сам чуо ехо љубави.
Док су ми звезде на небу сјале.
И док је месец небом марширао.
Да би се волеле,љубави праве.
Београд,23.01.2013…

Opširnije