NAJLEPŠE PRIČE ČLANOVA UDRUŽENJA SRPSKIH KNJIŽEVNIKA SLOVENIJE I NJIHOVIH PRIJATELJA

ЈОШ  ЈЕДАН
Како и када се обрео у тунел ни сам није знао. Или је заборав пресудио или је преспавао пут који га је довео. У дебелом мраку скоро ништа није разазнавао. Додирима шака о зид тунела кретао се успорено без спознаје камо иде. Ипак, у себи се храбрио да је на правом путу. „Треба бити упоран“, тешио се. „До излаза се сигурно долази корак по корак“, храбрио се као да је негде некада прочитао упуство о сналажењу у мраку.

За чудо, није се бринуо за ширину тунела већ о тлу по ком је опрезно газио. До њега је допирао звук капљица воде да га охрабри мисао да је вода извор живота и поче да шапуће: „Вода је живот, ја сам жив, вода је живот!“ Додиром длана десне руке осети мокрину, хладно пријатну. Осети воду – живот. Принесе длан уснама, челу, образима и биму као да се тек пробудио. Учини исте покрете и левим дланом па пожеле да се седећи прибере, али му влага подно стопала исече мисао.

Време као да се склонило изван тунела, а са њим и светлост која открива, разголићује. Шкиљио је и крајњим напором  разазнавао обрисе, контуре, не предмета, ствари, већ оног што што му се у мислима осликавало. И што је више упијао мрак снажније је осећао  присност са њим, да је на секунд помислио како је мрак његово исконско склониште.

          -Одакле долазиш?

          Заустави му мисли непознати глас, храпав и промукао.

          -Не зна. До скора сам био испред тамила – одговори не окречући се према извору гласа, па додаде : -А, ти?

          -Ја сам овдашњи.

          -Ја нисам, – рече трудећи се да задржи нрмалну присебност, а кроз главу му проструји идеја да води разговор са неком животињом подземља. – Где си сад? Не видим ни твој одраз у мраку.

           -Ако не можеш да ме видиш или си бегунац или си скренуо. Тречег нема.

Овакав одговор није очекивао па се инстиктивно одбрамбено ослони на зид тунела. Помисли ужурбано да га то неко непознат исчикује, поиграва се са његовим живцима. Крајњим напором, једва свикнут на таму, разазнавао је кунтуру бића пред собом.

            -Где си ти и ко си? – питао је зурећи у црнило не би ли бар мало наслутио саговорника.

            -Пред тобом, на три корака. Ја сам… Ту сам од кад знам за себе.

„Од кад зна за себе“ брујало му је у лобањи. Слободном руком  уштипа се за образ не би ли се пробудио ако ли спава. Али није био сан. Пред њим, као сенка пред сутон, стајала је фигура налик човеку. „Добро је да није животиња“ пројури му мисао док је раширеним зеницама разазнавао појаву по величини његовој.

           -Ја сам из света дана, света светлости, – одговори.

           -Тај свет не постоји, не постоји ни вид. Ово није тунел, како ти замишљаш. Ово је само део наших путева. Из ког хоризонта ти долазиш?

           -Испред мрака. Не знам како и када сам овде доспео. Не знам ни шта су то ваши хоризонти. – Одговори већ помало нервозно и забринуто.

           -Онда си ти бегунац, морам да те пријавим да не би и ја страдао.

           -Стани, стани! – повиши глас . – О чему говориш? И ко си ти да би ти се правдао. Када трезвено размислим мора да си моја ружна машта или сан у сну.

           -Причаш чудно. Дужност сваког од нас са хоризонта ја да водимо рачуна о реду поретка и да бринемо да се он одржава. До сада, бар колико ја знам, нисмо имали много непријатних ситуација. Наше стање је постојано, без тајни, сплетки, свађа, несугласица…

           -Стани! – одговори му одсечно, скоро војнички. – Значи ли то да сам у подземном свету, свету мртвих.

           -Опет причаш као да те спопала паника. Свет умрлих је тамо где те страх одводи. Код нас се не умире. Само непослушне односи зла светлост. Њиховом одласку нико не присуствује да не би и њих зла светлост покупила.

            Капљице воде су мелодично одзвањале уз пријатну свежину струјања ваздуха који је до њих допирао као искушење. Зурећи у обрисе, вероватно човека, опипавао је џепове панталона, кошуље и јакне. Тражио је шибицу, упаљач или било шта слично што може изазвати светлост. Ништа није нашо. Покаја се што је пре неколико година престао са пушењем.

           -Хајдемо са разговором из почетка, – предложи  . – Слушај. Како и зашто сам овде догурао не знам, али све остало је истина. Ја сам човек, видим, чујем, говорим, осећам… За нас људи извор живота су четири енергије – ту застаде да осети утисаг изговорених речи па настави. – Енергија земље, ваздуха, ватре и воде је моје царство и свих на Земљи.

           -Баш знаш да приповедаш заводљиво, слаткоречиво, бомбасто, опојно. Изгледа да са тобом нема шале. Да ниси песник. Вешто се служиш речима и делујеш опасно. Мора да те нека страна сила заврбовала, обрлатила. Можда си и добро плачен? Ипак ћу да те пријавим!

           -Коме? Само смо ти и ја. Ја као ја а ти као сенка. Потребна ти је сила да ме савладаш, а не страх и претња.

           -Довољно је само да додирнем зидове хоризонта и допреће до свих осталих. Додир је наша спона, снага осећања, јединство коме не треба никакво оруђе ни оружје.

           -И шта ће бити? – постави питање озбиљно озбиљан.

           -Ако је твоја искреност искрена постоје специјалне одаје за враћање у нормалу.  И бићеш као нов, новцијат. А ако си онај за кога се престављаш, један од плаченика што се користи отровним речима, е онда ти…

           -Шта онда? – скоро се издра и хтеде да му приђе, да га шчепа за рамена, да га мало продрма и да га дрмусањем уозбиљи, да не изазива страх и панику.

Малопређашње струјање ваздуха се појача, допре му до образа да је осетио мирис излаза. „Тамо је“, помисли,“ крај тунела“.

И још не заврши мисао а већ се нађе у хладним рукама. Осећао је оштрину ужета како се обавија изнад његових шака забачених иза леђа, као и снажни притисак по темену да му глава клону и брада дотаће груди. Падао је у чудно стање немоћи. Мишићи му малаксаваше, очни капци отекоше, сува уста се склопише, а цело тело му се укочи. Страх као да није постојала, само немоћ, безизлазна а груба. „Ако је ово сан у сну“, гушила га је мисао“проћи ће, али ако је црна слутња чека га само мрак“.

Није ни осетио а већ су га довели у пространу одају. Поставили су га потрбушке на неку простирку по грубости слична крпари која је мирисала на морску со. Отежано је дисао. Поприлично свикнут на таму колутао је очима и разазнавао.  Около њега седеле су прилике прекрштених ногу. Учинило му се да их је много. Све саме сенке, бар их је он тако осликавао, окупљени на почетак неког филма или суђења.

Међутим, тако је и било. Ма колико се упињао да не одговори на питања која су до њега безгласно допирала, није било користи. Одговарао је без отварања устију. Откривао је све по реду од времена када се у њуму сећање увукло. Ништа није лагао, нити увеличавао. Све се одвијало без присиле. Помало отежано, као да је имао маску на лицу, али је причао. Упоредо са причом пред њим и њима су пролазиле слике догађаја и ликова о којима је говорио. Причао је о животу као да није његов, смирено и са пуно детаља и интиме. О узрастању, школовању, несташлуцима, неким ситним крађама, момковању, женидби, деци, унуцима, свађама и весељима… А када је требао да осветли како се обрео на њихов хоризонт, за њега тунел, застао је. Напрежући се свом силином сећања врати се мислима нешто уназад, пре ступања у тунел, али опет ништа. Празнина и прекид.

У тој нелагоди осећао је њихово негодовање. Једноставно прекинули су са питањима и  једногласно одлучили да га предају светлости. Пребацили су га у другу одају, тесну као кревет и за њим затворили врата. Унутрашњост је била испуњена још гушћим и оштрим ваздухом, али сада ужетом везан само за десну руку. Хтеде да се ослободи кад се пред њим отвори зид и силна светлост се угура у просторију. Имао је осећај као да се налази у цев под притиском напуњену светлошћу. Притисак се нагло подизао са густиом светлости да се намах уплаши да му очне кугле не буду згњечене. Пожеле да истргне узе са руке. Прасак одјекну у њему да ћу бубњање свог срца док из даљине допираше благ глас.

         -Буди се. 

Добро је видео нежну руку у рукавици како му на лицу придржава маску распиратора.

„Још један је спашен“ одјекивало му је у ушима као ода пролећу.

 

Јовица Ђурић Мајор, из Ниша 

 
ЦРНИ КОЖНИ МАНТИЛ
Живота лежи на кревету и унезверено гледа около. Чека одговарајући моменат да побегне. У соби је топло. Зимско вече. Поглед зауставља на кожном мантилу окаченом на чивилуку. Носи га са собом куд год да крене. Не сећа се одакле му тај велики комад коже, али верује да је то његова амајлија.

Време је да пође, потражи кућу, а онда се заустави и коначно одахне. Човек поред шпорета му смета. Напреже се да га препозна. Кад би овај на тренутак изашао напоље, али он упорно нешто меша у шерпи.

– Господине, ко сте Ви? Ја Вас не познајем!

– Оче, ја сам твој млађи син Миомир, твој мезимац.

 –Ја немам сина!

– Имаш. Имаш још једног у вароши.

– Младићу, дајте ми исправе.

   Миомир се осмехује и креће према полици. Из новчаника вади личну карту.

– Изволи.

Из дворишта се чује лавеж паса. Керуши Белки је дошло друштво. Живота  је био познати ловац, а ту занимацију су од њега наследили и синови. Више не иде у лов. Од кад се разболео не пуштају га нигде самог. Два-три пута им је побегао. Пронашли су га у шуми. И тад је кренуо да тражи кућу, да се врати у детињство, да загрли мајку, али кућа није била тамо где је одлазио, а и мајка је већ одавно на другом свету.

Пажљиво чита податке из личне карте. Чита их већ пети пут, погледа у Миомира, потврдно клима главом.

– У реду је. Ти јеси мој син.

Смирује се и са олакшањем спушта главу на јастук. Можда ноћас неће покушати да бежи.

– Ујаче, реци ми зашто деда Живота увек бежи на ту страну? Да ли вам је заиста тамо некад била кућа? Не сећам се да сте о томе икада причали.

– Кућа нам је одувек била на истом  месту. Моја сестра има објашњење, каже да су преко брда живеле жене са којима је отац у младости био у вези.

– Била је љута на њега, причала ми је да је мучио баку због других жена.

– Сво петоро деце је било привржено мајци, била је блага и брижна, не могу да кажем да је отац био лош према нама, пре бих рекао да је превише волео живот.

– Занима ме његов син Алберт, наш рођак, да ли је причао о њему?

– Да, рекао нам је истину, мада је одувек био затворен и мало говорио. Ко зна шта се збивало у његовој души. Ретки су били тренуци кад је о томе причао, обично кад мало попије. Сигурно да постоје многе сличне животне приче. Није могао ништа да промени. Остала је закопана тајна, а и није тајна, сви смо знали шта се у Немачкој десило. Можда га је то што је био женскарош и спасило.

***

Живота је имао двадесет три године, троје мале деце и животни сан, кад су га немачки војници заробили у Земуну, где је био на одслужењу војног рока, и преко Мађарске депортовали у Немачку.

Број 28 4326 у возу који шкрипи као ђерам, памти… 

Безброј пута понавља имена своје деце и грли их рукама које се не покрећу. У мислима, оивичено брдима, у мраку пролећне ноћи, село спава. 

– Памти, Живота, од данас си број, број међу бројевима, камен бачен међу камење. Памти кућу на брду, прашњави пут што као змија вијуга између њива. Памти дрвеће, шљиве, виноград и сеоско гробље окамењено белим споменицима, памти име оца и мајке, јер ако све препустиш забораву како ћеш умети да се вратиш? Моли се, Живота, сети се кандила из гостинске собе, осети мирис тамјана, обасјај душу вером и тражи пут у безнађу. Пут има два краја. Многи су кренули па се вратили, многи су се изгубили, па су их пронашли.

*

Истог дана са железничке станице из великог немачког града воз креће на север. Голобради војник Ханс понет ратним вихором, нагнут кроз прозор воза, губи из вида своју младу жену Едит и белу марамицу у њеној руци, која ће ускоро постати симбол предаје – бела застава истакнута на крову њихове куће.

*

У малом немачком селу на врелом летњем сунцу двадесетак жеталаца поређаних у низу вештим рукама жање пшеницу. Хлеб је свуда исти, и небо је исто, и крв људска има исти мирис и боју, и љубав гори истим жаром.

На посекотину на Животиној руци из које је цурила крв Едит је спустила белу марамицу. Погледала га је у модро-плаве очи и заборавила да не сме са заробљеником. Љубав постељу сама себи спрема.

*

На железничкој станици у порушеном немачком граду Едит је Животи махала белом марамицом. У наручју је држала дечака по имену Алберт. Имао је две године кад је последњи пут видео свог оца Животу. Имао је две године кад је први пут видео свог оца Ханса. Он се не сећа растанка, ни сусрета, он не зна да у њему тече крв човека који је у његову земљу дошао возом, и био тек број 28 4326.

Живота је отпутовао у црном кожном мантилу који је тих дана добио на поклон од америчких војника, својих ослободилаца. У њему се вратио у своју кућу на брду и никад се од њега није одвајао.

***

На свог ујака Алберта први пут сам интезивно мислила прохладне априлске ноћи 1999. године, у време кад су бомбе одјекивале Београдом, а ја чврсто грлила двоје деце и веровала да ћу се ускоро пробудити из ружног сна.

Књижевница Мила Јовановић

 
DAH SMRTI
Čudni su putevi Gospodnji i volja njegova. Čovek ne može da zna kad će ga sustići problemi i nedaće. Niko od nas ne zna da smo ustvari samo stavljeni na test kad nas nešto loše…

Opširnije

NAJLEPŠE PESME UDRUŽENJA SRPSKIH KNJIŽEVNIKA SLOVENIJE I NJIHOVIH PRIJATELJA

НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ УДРУЖЕЊА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА И ЊИХОВИХ ПРИЈАТЕЉА
IGRA
Hajde sa mnom da zaigraš
Igru koju rijetki znaju
Na početku nađi tačku
A izgubi je na kraju
Prvo moraš naći tačku
Iza uha na mom vratu
Tu poljubi i započni
Ovu igru čudnovatu
Tad se vrijeme zaustavi
A poljupci sa tri mno…

Opširnije

Savez srpske dijaspore Slovenije i Udruženje srpskih književnika u Sloveniji objavljuje iz međunarodnog konkursa za najbolji aforizam pod nazivom „Zlatni zmaj“ Ljubljana 2019

Cenjeni naši književnici, za ozbiljan lov na ZLATNOG zmaja lovilo je 43 lovaca iz 6 zemalja, (Srbije, Hrvatske, Austrije, Slovenije, Crne gore, BiH), od kojih je bilo 7 nepotpunih prijava.
SAOPŠTENJE ŽIRIJA „ZLATNI ZMAJ“ Ljubljana 2019 Najbolji od najboljih
U okviru međunarodnog konkursa  pod nazivom „ZLATNI…

Opširnije
Opširnije
Opširnije