Pejte udkoder ste pršli!

Pripremio: prof. Milenko Vakanjac

Nisam sasvim siguran, u koju od slovenačkih dijalektoloških grupa, trebalo bi smestiti rečenicu koja se nalazi u naslovu ovog teksta. Na kraju teksta daću i prevod rečenice u naslovu. Prema dijalektološkoj klasifikaciji slovenačkog jezika, a ima ih podosta, jednu…

Opširnije

Malo istorije, nešto više politike i mnogo upropaštenih života

Piše: prof. Milenko Vakanjac

Sva je prilika  kako je dobar deo slovenačke politike na neki način (čak) i zadovoljan ishodom kojeg je na Evropskom sudu čovekovih prava u Štrasburgu doživela tužba tkz. ”izbrisanih”, mada neki slovenački istoričari, sasvim objektivno i čak bi se…

Opširnije
Opširnije

ЈЕДИНО СУ УСТАШЕ ИЗ НЕКАДАШЊЕ НДХ БЕЗ СУЂЕЊА ПРОГОНИЛЕ И ЗАТВАРАЛЕ СРБЕ

Листе осумњичених су као и у Хрватској најава прогона и спречавања
повратка Срба на своја огњишта!

За Удружење жена са Косова и Метохије (ЖеКиМ)
Вукосава Стевановић, подпредседница

ЗЛОЧИН КАО НАЧИН ЖИВЉЕЊА

Под окриљем и заштитом тзв. међународне заједнице након 10. јуна 1999. са Косова и Метохије је прогнан до данас неутврђен број Срба и осталих неалбанца. Још увек није утврђен ни тачан број несталих, киднапованих и убијених. Опструкције, самопроглашене државе Косово, један су од битних разлога што извршиоци злочина нису нађени.  За велики број нађених није утврђен узрок смрти. Још страшнији је податак да у извештајима уз посмртне остаке, које добијају породице, стоји да су умрли природном смрћу. Број процесуираних за злочине над Србима је занемарљив.
Овоме се не треба чудити. Западне силе тзв. међународна заједница је себе унапред изузела од било какаве одговорности за злочине учињене на окупираној територији! Можда је у интересу реконструкције Владе у добро контролисаној штампи објављено да је Председник комисије за нестале именован на још две функције. Постао је човек са највише функција – осам.
Немамо доказ да постоји, али све функционише као да постоји, исказује се у резултатима, незаинтересованост институција државе за решавања проблема расељених, проналажење несталих и киднапованих, процесуирање злочина над Србима, истраживање трговине људским органима… Параноично је тврдити, али присутно је осећање да се све ради смишљено и организовано – попут завере.
Однос према расељеним, киднапованим и несталим само је одраз општег стања, будући да борба за државне и националне интересе није ИН. ЕУроатлантске интеграције немају алтернативу! Институције државе не реагују на листу осумњичених која се појавила ових дана – прихватају је као „нормалан“ саджај активности окупационих снага.
О првом јавном кајању једног високог официра НАТО-а сазнали смо недавно из штампе. Име официра и ЕУропске државе у чијој војсци је генерал остали су непознати. Међутим, прича због које је дошао да тражи опрост објављена је:  „Кад су НАТО снаге ушле по Кумановском споразуму у Приштину, ја сам затекао овог човека који се звао Андреја Томановић и који је радио као лекар у приштинској болници како се пакује и спрема да напусти град.
Ја сам га од тога одговорио и рекао да су нам сад лекари најпотребнији и дао му чврсту официрску реч да му се ништа неће десити, и да му ја гарантујем безбедност.
Он ме је послушао и остао. Сутрадан кад сам дошао у болницу њега није било. Својим официрима обавештајцима сам наредио да га пронађу. После неколико дана потраге добио сам извештај да су Албанци доктора масакрирали, извадили му све унутрашње органе, а остатке тела бацили.
Од тад моја мука не престаје јер сам се осећао кривим за његову смрт, што уистину и јесам био, и што сам погазио официрску реч“.
Генерал је чекао више од деценије да саопшти истину о страдњу невиног човека. Породица више од деценије трага за њим, а он је себе ради обелоданио истину. Генерал је дошао по опрост, по свој мир – није се понудио да сведочи о извршиоцима злочина масакра и вађења унутрашњих органа ономе коме је гарантовао безбедност.
Није се понудио ни да сведочи о скраћењима мандата чланова мисија који су подносили извештаје о шиптарским злочинима. Није се понудио да сведочи о разлозима деценијског ћутања и скривања трговине људским органима. О много чему би могао да нам посведочи високи официр НАТО-а! Међутим, он жели само опрост за погажену официрску реч коју је дао.
У западном хришћанству је заборављен ранохришћански поздрав „memento mori“ – Сећај се смрти! На истоку то није случај!
Косово и Метохија су већ вековима не само територија коју желе освајачи већ и поприште сукоба култура, које се разликују највише по свом односу према ишчезнућу, нестанку. Те разлике говоре о колективном опстанку, али и о индивидуалном трајању или крају. У источном хришћанству страх од коначног нестанка мање је потиснут но у западном.  У српској традицији следи се пример предака који својим начином живота и преко гроба остварују везу са потомцима. У колективној пројекцији српског народа физичка смрт сматра се мање „опасном” од изгубљене части. ЕУЛЕКС се налзи на окупираној територији државе Србије. Мemento mori (Сећај се смрти) њима не значи ништа, они застрашују смрћу правећи нове листе сумњивих Срба – налажу нова хапшења.
Иван Радивојевић из Косова Поља налази се у притвору. Није из Косова Поља, а после јуна 1999. г остао је да живи у Косову Пољу и више од 40…

Opširnije

САМО ВЕРА И МАНАСТИРИ ОСТАЈУ ВЕЧНО

Београд, Србија, 7522. л.Г., трешњар, дан 28-ми, Видовдан. Отворено писмо и Молба Архиепископу Пећком, Митрополиту Београдском и Карловачком и Патријарху Србском, Г.  Иринеју,   Ваша светости,вероватно сте чули за причу једног руског геометра коју је испричао кад је већ био старац на почетку ”Перестројке” за коју зналци тврде да је исправније рећи ”Катастројка”, коју су објавиле новине. Двадесетих  година, прошлог века, случајно се затекао у Сибиру, у недођији,  трасирајући неки пут и нехотице је постао сведок ужасног призора. Чекисти су код већ припремљене гробнице довели седог игумана. Један од ”кожних мантила” и са напереним пиштољем, питао га је само једно питање: ”Верујеш ли у Бога, попе?” Одговор је био: ”ДА”. Одјекнуо је пуцањ и Игуман се стровалио у раку. Онда су привели следећег црнорисца, до ивице раке. Исто питање: ”Верујеш ли у Бога?” И добио одговор: ”ДА”. И њему метак у главу. И тако стрељали су тог дана неколико стотина монаха на очиглед свих и сваком је било постављено исто питање, И СВИ ДО ПОСЛЕДЊЕГ СУ ОДГОВОРИЛИ СА ”ДА”! Овај несрећни геометар, дрхтао је као лист, док се нису сви удаљили. Живео је са тим сазнањем више од 60 година, ником ни реч није смео да спомене, до пред крај живота. И највише се чудио да нико није поклекнуо, цвилео, молио за милост, почев од Игумана па до последњег искушеника који су храбро исповедили Христа, и одлучили се за Царство небеско, те пострадали! Он је после сазнао да су то били монаси из више манастира доведени на ликвидацију. Обележио им је гроб на карти и постао невољни сведок ужасне трагедије. МОЛБАВаш светости,Опростите ми на смелости што Вам се обраћам на овај начин и овако отворено али моја Молба се тиче свих верујућих и православних Срба .Молим Вас, да се у најскорије време повратите на трон Светога Саве, а то је сви знамо Пећ и Пећка Патријаршија. Да напустите Београд и да трајно столујете у Пећкој Патријаршији, тамо где је наш први Архепископ Србски (први, барем по овој званичној историографији коју у школама науковасмо) и сигурно не случајно већ по Промислу Божијем, баш ту постави свој трон и седиште свих будућих Архиепископа и Патријараха Србских. Да се повратите Дому своме. У осталом ту сте и примили патријаршијски чин.Знам да ће сада све дежурне гракталице и врани гаврани заграјати: ”Зашто, па Београд је престоница Србије! Ту је сва световна власт! Ту су и све стране амбасаде!  Доле је небезбедно! Тамо је повећана радијација и онколошка епидемија! Ваздух и вода су отровани! Тамо нема услова за посете високих делегација! Је ли овај човек луд, шта он то предлаже?”Београд, нажалост, одавно није престоница ни Срба ни Србије. Београд је престоница блуда, содомије и наркотика. Београд је престоница кријумчара,  жбира и потказивача свих врста и боја.  Београд је сливник и талог свега најгорег и најпрљавијег што постоји у Србији, довољно је само да погледамо црне хронике новинске. Нека ми опросте, за ове изговорене речи,  они Београђани који живе часно и по људским и по Божијим законима, и који верујем чине велику већину. Али ако непушач стално борави у просторији где сви пуше, готово је недоказиво да је он непушач. Одаје га смрад дувана из властите одеће, косе, тела, плућа.  Београд је полатиничен. Београд је окупиран град, уосталом као и цела Србија, од 1914. г., и коначно 1944. године, па све до данас. Погледајмо истини у очи и рецимо сами себи: ДА, МИ СМО ОКУПИРАНИ! Ако би услишили ову Молбу, силно би одјекнула та вест међу стадом србским распуђеним по Косову и Метохији! Повратио се Патријарх Србски, Дому своме! Повратио се на трон Светога Саве, еееј, бре Србадијо!!! Повратио се Пастир Добри, недокланом стаду својему, и поред свих курјака и лешинара чије очи цакле у ноћи, док вребају плен! Кликнуће у васцелом Православљу: СРБ ЈЕ ХРИСТОВ, НЕ ПЛАШИ СЕ СМРТИ! И када ка Вама крену разне белосветске делегације, МОРАЈУ проћи кроз разрушено и попаљено Косово и Метохију, с које год стране да крену. Кроз укоровљене и запустеле њиве. Шуме и воћњаке посечене до пања, на брзу руку. Гробља разрована, цркве оскрнављене и сравњене са земљом. Поред нових, без икаквог реда саграђених Арбанашких кућа. И поред безбројних нових бензинских станица и аутоотпада, дивљих депонија смећа. Па право у Патријаршију опасану бодљикавом жицом, високим зидовима и наоружаним стражарима, Боже ме опрости, као да је Аушвиц. Као да је губилиште а не за молитвено тиховање изабрана Божија башта.  И ако тај гост и посетилац Ваш, буде братског срца мораће да му заискри суза у оку и да се јави питање, шта учини Европа, у своме дворишту, на своме изворишту? Ако ли гост и посетилац Ваш  буде неки језуита или  еврољуб и пристане да преноћи под Вашим кровом, Кровом Пећке Патријаршије, сигурно му неће дуго доћи сан на очи, од чудних шумова, јецаја и вапаја немоћних а умирућих, самртног ропца на делове искиданих чија срца, очи, бубрези и јетре ходају и данас по Европи и Америци, али сада као лично власништво тих истих Европљана и западњака. Као СРБСКО СРЦЕ Јоханово, верујем да сте чули  за оног Немца, коме је пресађено срце  отетог Јована косметског, те овај није могао да се смири док није открио страшну истину. И кад нам срце узму и пресаде другом оно и даље куца за ИСТИНУ и ПРАВДУ!  Да им ноздрве штипа дим  попаљених кућа и црквишта, загашених а неугаслих.  Да им се привиђају сени неопојаних и несахрањених мртваца који мир свој траже. Да им се учини да виде неке светле ратнике, витезове, мачоносце и црнорисце, како их из мрака собе гледају строгим очима. Да им задрхти и срце и душа, ако их још уопште и имају! А после непроспаване ноћи да их понудите кафом, манастирским медом од кестена и хладном водом изворском, бистрицом.  Да је попијете у хладу Савиног дуда, па да их испратите лепој кући њиховој као најрођеније, опет истим путем.Још Вас молим, као отац  четворо деце, да ми (нам) благословите још једно чедо од Бога испрошено. Ако буде дечак да га дочекамо поздравом: ”Добро нам дошао осветниче Косова!” а ако ли буде девојчица: ”Добро нам дошла Косовка девојко!” Ваша светости,Праштајте на оволикој слободи са којом сам Вам се обратио у своје име а верујем и у име многих верујућих, православних Срба а и других. Не морате ми писати одговор. Биће нам довољно да чујемо или прочитамо вест у свим медијима: Патријарх Србски Иринеј, повратио своје седиште у Пећку Патријаршију!!!Нека ми буде дозвољено да завршим ово писмо питањем оног чекисте са почетка приче: ”Верујеш ли у Бога, Баћушка?” Од Бога Вам здравље и свако добро. Милан Ц. Исаиловић, рез. пеш. потпоручник, јмбг: 2602964860030…

Opširnije