SRBI U SLOVENIJI TRAŽE OD VODSTVA DRŽAVE PRIZNANJE NAJVEĆE (200.000) SRPSKE MANJINE, NIŠTA VIŠE NITI MANJE NEGO ŠTO SLOVENSKE PRIZNATE MANJINE UŽIVAJU SVOJA PRAVA I VIŠE OD 23 godine u Srbiji, Srpskoj-BiH i Austriji

Propratila:
 prof. Jovana Vujičić
Okupljeni  Srbi ispred ambasade Srbije u Ljubljani 31. Avgusta u 15 i 30 časova pokazali su veliku zabrinutost za braću na Kosovu, a dodatno na severu Kosova. Usklađen tekst podrške i solidarnosti, ispred srpske ambasade u Ljubljani, pročitao je počasni…

Opširnije

Socijalni kapital, modernizacija i tradicija

Pripremio: dr.sci. Saša Gajić
Socijalni kapital predstavlja jednu od „ključnih reči” savremenih društvenih nauka, svojevrsnu „panaceu” (boginju isceljenja, lek) koju koriste i „prizivaju” sociolozi, ekonomisti, politikolozi i stručnjaci „postkonflikne obnove” za mnoge preovlađujuće akteulne društvene probleme. Široko je rasprostranjeno uverenje kako…

Opširnije

„У СЛАВУ СВЕТОГ САВЕ СЕРБСКОГ“

Заједничким напорима Регионалне друштвене организације «Обједињење Срба», фолклорног друштва „Тамо далеко» и «Сербског земљачества“, по благослову Његовог Високопреосвештенства Представника Патриарха Српског при Патриарху Московском и све Русије епископа Моравичког Антонија, сагласношћу Амбасадора Србије у Русији Славенка Терзића у свечаној сали Амбасаде Србије у Москви 25. јануара 2014. године са почетком у 17 часова успешно је реализована још једна Светосавска академија „У СЛАВУ СВЕТОГ САВЕ СЕРБСКОГ“
Руски хор је на српском језику отпевао Химну Светога Саве Сербског.

Са поздравним говором О духовним аспектима Св. Саве Сербског говорио је Владика Антоније. Са беседом о Св. Сави Сербског обратио се присутнима  амбасадор Србије у Русији г-н Славенко Терзић.

Ученици школе «Невен» учитељице Данице рецитовали су стихове посвећене Светом Сави Сербском.

Српско фолклорно друштво «Тамо далеко» играло је српска кола из Шумадије и певало песме из централне Србије.

Наступила је млада пијанисткиња, учесница међународних такмичења  Јелена Икановић која је извела «Етјуд слика» Сергеја Рахмањинова али и очарарал публику вокалним извођењем српских песама.

Мали маестро Арсеније Икановић освојио је публику изводећи на виолини сложену партитуру Паганинија «Кантабиле» уз пратњу концертмајстора Михајлове Татјане Владимировне.
.
Солисти друштва «Тамо далеко» Тамара Обрадовић и Данијела Јовановић су отпевале песму «Уснуо Јанко под тополом».

Породични ансамбл Икановићи (у саставу: Будимир – виолина, Миомир – хармоника и органе  и Јелена – вокал) извео је песме «Свилен конац», «Косовски божури», «Тёмная ночь»  и песму о Светом Сави Сербском.

Стево Пантовић је прочитао казивање Јустина Поповића и казивање Светог Николаја (Велимировића) Жичког о Светом Сави.

Божидар Митровић, као иницијатор већ традиционе манифестације приПоВедао је о древној сербској/древном руском речи «веда», коју су очувала словенска племена  Чеси и Словаци – у значењу: «наука», а управо у оквиру науке ми откривамао заједно са Св.  Савом Сербским како је он служио српском народу поможући оцу СтеВану Немањи превлада територијалне принципе владања, котоје му је наметало  Ромејско царство, које данас називамо Византија, пошто су СлоВени увек живели на принципима персоналне припадности роду и без било каквих граница.

Ми смо иницирали и сваке године организујемо свечану СветоСавску академију, да би подцртали значење Св. Саве Сербског у области права, просвете, привредне поуке и заједничке руске и српске културе.

«Св. Сава, архиепископ Српски, саставио је на 356 страница «Кормчују књигу (Законоправило/Номоканон написан словенским језиком) Саве Сербског – Зборник (свих необходних у црквеној пракси правила и закона) искључиво важног значаја за право Руске Православне цркве и других словенских цркава». Законоправило свцтог Саве Сербског у XIII веку је постало не само црквени него и грађански кодекс Србије, Бугарске и Русије, значи, кода многе друге државе нису имале чак ни једне једине странице таквог законодавног акта и споменика права.

Ови дани заједничког слављења Светог Саве  – српског и руског просветитеља Рускаа православна цркова слави 25. јануар, а Српска православна цркова 27. јанвуара. У подворију Српске православне цркве у Москви (Храм Петра и Павла) Срби и Руси ће се поново окупити 27. јануара од 9:30 на литургји а затим и у храмовској трапезни на заједничкој слави Светог Саве где ће испунити поново и руске и српске народне писме.

Божидар Митровић, доктор правних наука
Председник Регионалне друштвене организације Обједињење Срба,

ПриПоВедање о Светом Сави Сербском

КАКО СПРЕЧИТИ РАЗБИЈАЊЕ СРПСКЕ КУЛТУРНЕ ЦЕЛИНЕ

Иако сам иницијатор већ традиционалне Светосавске академије у Москви ја у њеној организацији у Москви фактички више и не учествујем, јер сваке године имамо другог домаћина: ове године је то Радомир Николић звани Југо.

Не само као председник Регионалне друштвене организације Обједињење Срба, већ и као иницијатор СветоСавске академије, сваке године приПоВедам о Светом Сави и тиме објашњавам зашто ми организујемо приредбу посвећену Светом Сави.

Али ове године моји  мудри пријатељи су већали да ли да ми дозволе да приПоВедам. Већали су сат ипо, данима и то не само њих неколико већ и цели моћни систем. Јер нису знали шта ја могу да кажем у заштиту српског народа. Али били су ипак великодушни и допустили су ми да приПоВедам под једним јединим условом: да приПоВедам «искључиво о о Светом Сави»! Рекло би се нема једноставнијег нити логичнијег услова и кориснијег савета! Али је немогуће причати само о светом Сави!

I.    Пре него што вам објасним зашто је немогуће причати само о Св. Сави, ја ћу Вам још једном напоменути зашто ми организаујемо сваке године вече посвећено Св. Сави и зашто управо ја приПоВедам о Св. Сави Сербском,
II.    Онда ћу Вам прецизно изложити зашто је немогуће «приПоВедати само о Св. Сави»,
III.    Али сво време вас молим да имате у виду, да и када не причам о Св. Сави ја истичем значај Светог Саве и како ћу ја ипак испунити тај, понављам немогући услов мојих пријатеља.

I.    Зашто ми организујемо вече посвећено Св. Сави Сербском у Москви и зашто ја приПоВедам о Светом Сави

За нас је Св. Сава чувар српских речи. Сећате се како смо уз помоћ мале Полине и Владике Антонија на првој вечери посвећеној Св. Сави  вратили у српски језик реч «СпасиБо» јер потиче од две српске речи «Спаси» и «Боже» оног који чини добро дело и коме изражавамо благоДарност.

Неспорно је да је реч приПоВедати  српска реч јер је у њеној основи српска реч «веда». Чеси и Словаци  и дан данас под речју «веда» подразумевају «наука/наук». Иако би многи реч «веда» везали за систематизована знања и предања у Индији, то је српска/древне руска реч «ведать – знати» . Е па ја овде у Москви сваке године приПоВедам на вечери посвећеној Св. Сави да би сво ми указали на научни значај Светог Саве и да би говорили о Св. Сави као о законотворцу јер је он саставио први грађански и црквени кодекс који је под називом «Законоправило» или «Кормчаја књига» или «Номоканон написан на “словенском” језику»:
    «Одмах по састављању 1219 године Законоправило Светога Саве Сербског било је разаслано по епархијама Српским као «Законик Светих Отаца» и служила као главних извор не само црквеног, него и државног права,
    1221 била послата у Бугарску, где је такође добила официјално признање, полунезависном кнезу Иакову Сватославу (руског прекла из Галиције) где је добила официјелно признање,
    «Кормчаја књига» је на молбу руског митрополита Кирила била зачитана на Саборе во Владимире на Кљазме 1272. године и добила је одобрење на Руси» и до дана данашњег је црквени кодекс Српске, Бугарске и Руске православних цркава,

Наше и моје припоВедање се увек преноси и у другим деловима српског и руског мира па ће и данас не само у Амбасади Србије у Москви на Светосавској академији, о томе бити речи већ данас 25. маја 2014. ово разматрају и у Београду на округлом столу на тему «Како спречити разбијање српске културе».

Али није свако приПоВедање приПоВедање. ПрипоВедање је само преношење оног древног знања које може да слушаоцу пружи наук односно поуку о садашњем и будућем.

II.    Зашто је немогуће приПоВедати «само о Св. Сави»

Сунце можемо и да не спомињемо али лети његова Жара (Јара/Јарило) неће због тога бити мање моћна, а зими наша душа, кожа и тело неће бити њега мање жељни.

Али ја не могу удовољити «мудром» савету мојих пријатеља, јер говорити само о Св. Сави је – немогуће, пошто се он никада није руководио идејом «У се, на се и пода се!»

Свети Сава је био из владарске породице али је увек и свуда служио, пре свега свом роду и народу.

Зато кад год говоримо о Светом Сави Сербском ми говоримо пре свега о онима којима је он предано служио.

И када славимо то чему је Св. Сава служио ми учимо и треба да учимо од њега.

Да бисте схватили величину приступа Св. Саве морате имати у виду да је цела друга половина XIX века и сав ХХ век посвећен ослобађању човека од природе, од власти, од израбљивања, од сопствене свести и подсвести да би тело повечије максимално користило своје капацитете и максимуме својих чула. И почео је човек да служи своме телу. На које је све странпутице то одвело човека и човечанство нећу овом свечаном приликом.

Да ме не би оптужили да сам причао о философији неких великана ја желим да укажем на неопходност постизања равнотеже духовног и телесног. Један од најсавршенијих система за то и за перманентно усавршавање је оно чиме ми вечерас прослављамо у Москви Светог Саву – а то је српска народна игра коло. Пробајте кући испред огледала да вртите у руци марамицу као колоВођа, да преплићете ногама из кука, да певате, имате осмех на лицу и да то ускладите са десетак других – видећете да је то цела космогонија социјализације, остварења равнотеже духа и тела у колективу.

Ми организујемо светосавско вече само да би истакли Св. Саву као просветитеља и законотворца јер је Св. Сава саставио Кормчју књигу која се звала и ЗаконоПравило и НомоКанон писан слоВенским језиком. Назив «Кормчја књига» или како је уобичајено у српској историји права «Крмчија», настао је од древне слоВенске речи «кормчиј» орјентир, управитељ, онај према којем се крманимо/управљамо, усмеравамо. Тако се и данас када Крмчија више нема значај грађанског кодекса али јесте црквени кодекс Српске, Бугарске и Руске православних цркава, ми се управљамо по многим (законо)правилима Кормчје књиге јер ми и јесмо црква, ми који смо прост народ, што често заборављају и неки јерарси у врховима црквеним.

ПриПоВедање о томе како је Св. Сава служио обједињавању раздробљених Српских земаља
ПриПоВедам о томе како је Св. Сава служио свом роду и свом родитељу и посебно како то може бити поучно за савремени српски народ, који је данас као и руски народ подељен (раздробљен) на неколико суверених држава, како је и у време Стевана Немање био раздељен а раздељен је био да би се њиме управљало из центра да би римски трговци могли слободно да се крећу по тим територијама и продају своју робу.

Ми треба стално да понављамо
Ко год да је
православног рода
не признаје границе
Лењина и Броза.

У време Св. Саве није било Јосипа Броза нити Лењина да нацртају «унутрашње границе», које су на Балкану после 50 година а у Русији после 70 постале «међународне границе» којима је српски и руски народ располућен. Али и тада је постојало Ромејско царство (у време Стевана Немање и Саве није постојала Византија јер је то било Ромејско царство, пошто је термин Византија настао тек 1547. године ). У Римској империји или Ромејском царству наука о управљању великим територијама била је толико напредовала да су схватали да би се управљало великим територијама оне морају да се деле на мање територије, па су  свестрано примењивали територијалне поделе које је Гај Јулије Цезар описао у «Записима о Галском рату» у оквиру којих је поделио Галију на ЦисАлпијску (са ове стране Алпа) и ТрансАплијску (соне стране Алпа) да би лакше поразио Гале сукобљавајући их једне против других.

Свети Сава је служио своме роду и своме оцу као родоначелнику Немањића. Ако вам се овога пута учини да више причам о СтеВану Немањи не заборавите да ја величам служење Светог Саве и несагледиву величину тог преданог служења које је као цемент и арматура очувало целину српског националног бића и српске културе и у простору и у времену. Ја величам тај модел објединитељне силе Св. Саве Српског и његовог служења СтеВану Немањи да очува РасСенску, персоналну цивилизацију.

У Београду је 9. новембра 2013. године одржана годишња скупштина Друштава српских домаћина коју је отворио Председник друштва Нићифор Аничић, Србин из расејања који живи и успешно ради у Јужној Африци. Он ме је лично позвао и замолио да дођем на Скупштину у Београд и чак ми платио повратну авионску карту Москва – Београд – Москва.

Нису од мене тражили ни да говорим нито су ме позвали да ми уруче било какво признање. Било им је стало само да ја будем међу њима.

Свечани део Скупштине Друштва српских домаћина је био посвећен:
900 годишњици  од рођења Стефана Немање. О значају тог јубилеја је беседио професор др Марко Поповић.
200 годишњици од рођења Петра II Петровића Његоша. О значају тог јубилеја одржао је беседу академик Матија Бећковић.

Није ни било планирано да ја говорим нити сам се ја спремао да говорим. Али не лежи враже!

Професор који је говорио о значају Стефана Немање неколико пута је споменуо да је Стефан Немања као велики државник представљао Рас/Рашку, али сваки пут на помен назива «Рас» (било да је реч о тврђави или о граду или о области) овај коректни научник је користио и изразе: «претпостављам», «могуће», «вероватно», јер нико, никада није нашао тај, како су нас злотвори убедили «митски град».

И ту ја не издржах већ се јавих, али не за реплику, јер ко зна да ли би ми и добри Аничић дао реч, већ се јавих да покажем фреску Српски чудотворци, на којој се налазе Св. Сава Сербски и Преподобни Симеон (које и Руска православна црква слави као свеце).

Том приликом сам рекао:

«Као председник Регионалне друштвене организације ОБЈЕДИЊЕЊЕ СРБА из Москве желим да вам пренесем поздраве свих чланова Управе и свих чланова нашег друштва.

На данашњем скупу, поводом  900 годишњице од рођења Стефана Немање истакнут је неспорно његов огроман значај као државника. Скренуо бих пажњу да је значај Стефана Немање као државника изнет само са позиције схватања државе у ромејском, територијалном смислу.

У књизи «КолоВени (СлоВени) и непрекидност културе и права» можете видети фреску «Српски чудотворци» која се налази у Архангелском саборном храму у московском Кремљу на којој је приказан Преподобни Симеон и његов син Св. Сава Сербски јер они заиста јесу чудотворци јер су нам открили истински древни назив СлоВена: КолоВени.

Реч држава у свим западним језицима потиче од латинске речи статус status/положај, припадност (енгл. state, нем. der Staat, фр. Etat, дан. stat, шп. Estado, итал. stato, у Холандији staat, порт. estado). На Западу се статус човека и опредељење његове припадности друштву од 509. г.п.н.е. односно од тзв. Римске револуције (војни пуч када су Латини, односно, према неким научницима Рамни свргли последњег изборног етруског цара) одређује искључиво преко одређења суверенитета који подразумева територију.

Хиљадама година до тада статус појединца се одређивао искључиво преко припадности (статусу) појединца једном или другом роду.

Као доктор правних наука овде пред вама, у име свих правника, свих магистара правних наука, свих доктора правних наука и свих професора права молим опроштај од Великог Стефана Немање због тога што се на свим факултетима појам државе излаже искључиво са позиција Римске империје, односно преко појма монопола физичке принуде на одређеној територији.

Словенско поимање припадности појединца заједници уопште није подразумевало територију већ род. Овде је историчар и археолог говорећи о Стефану Немањи неколико пута истакао појам Рас – тврђава, град и увек је истицао термине «могући» (изглед), «претпостављени», «вероватно».

Нас су све убедили да је «Рас» српски митски град који нико не може да нађе. Али Рас уопште није град нити има икакве везе са градом, некаквом претпостављеном тврђавом Рас или уопште са територијом.

Рас је кованица од слова, речи: Р (род) Аз/Ас (првобитног, а првобитно је за древне слоВене било Коло) те је СтеВан Немања не само велики државник, него пре свега, величанствени представник најстарије цивилизације толерантности и равноправности различитости у којој се припадност појединца одређивала по припадности роду, а не по припадности некаквој територији. Ту најстарију цивилизацију у Европи данас називамо Винчанска култура иако јој је истинско име било Рас.

Али Сенат римски је прогласио територијални принцип: «Сви грађани Рима су – Римљани», па овај принцип и дан данас важи на Западу те су: «Сви грађани Француске – Французи», «Сви грађани Италије – Италијани», «Сви грађани САД – Американци» (који су због тога измислили чак и термин «мелтинг пот/melting pot», по којем су се у котлу све нације у САД претопиле у Американце).

Ми треба да се поносимо на то што чак и данас у Србији и Русији овај ромејски принцип не важи јер «Сви грађани Србије – нису Србијанци односно нису Срби» јер:
    смо ми родПрвобитни односно Рас, како смо се називали све до 1848. године када су из Беча убедили патријарха Јосипа Рајачића да је «Рас» уствари «Рац/Rac», што је наводно погрдан угарски назив за Србе, иако се види да је то била божанска ознака Кола као Аз/Праизворника свега живога,
    јер наша цивилизација поштујући један род поштује и све остале родове и народе па је у тој цивилизацији толерантности очувано преко 180 родова и народа.

Тај појам «Рас» је настао у време Лепенског Вира и Винче и за основу има божанско поимање «Аз/Ас» као праизвор свега што је за те древне Србе односно СлоВене био у облику слова «А»  односно речи Аз као круг са два Сунчева зрака (како је овде представљена:
    основа дворске цркве у Дежеви (Дежева, Рас/Рашка/Руска, код Новог Пазара) као олтарни круг (потковичасти облик апсиде),
    са два Сунчева зрака у облику носећих зидова централног дела храма/наоса)
    и припратом са десне стране основе храма.

Због тога ни о каквој наводној романици не може бити ни речи ни на једном једнобродном српском православном храму који су изникли из форме стећка, као окаменеле оностране куће, која је на овом свету прављена од дрвених кочева.

«Аз» није била представа о статичном Сунцу као Творцу свега, већ представа о «Колу» као укупности кретања Мајке-Земље око свога чеда Сунца које се као божанствена сила Коло (хелиоцентричног система) материјализује на пресеку дрвета у виду годова – у једнини је год, помоћу чега су открили колико траје година дана обнове природе, на основу чега су могли да пређу са номадског на седелачки облик живота.  КолоДар (који дарује четири времена года, одакле је настала реч каленДар) је све до 509. г.п.н.е. било тајно знање древних СлоВена који су себе називали КолоВени јер тај Аз, односно Коло, својом годишњом снагом васкрса природе, ствара – венац живота на Земљи. Због тих веда (знања о годишњем циклусу) формираних у Лепенском Виру куће у Винчи су први домови од дрвета грађени у Европи као храмови божанског Кола, због чега у Расу није ни могло бити речи о каменим дворцима и тврђавама.

У том смислу назив Стефан односно прецизније и изворније СтеВан није било име појединца већ ознака рода, јер су сви наши краљеви и кнежеви имали назив SтеВан где је префикс односно идеографски знак сличан латиничном слову «S/S…

Opširnije

Правници саветују

ПОЛИЦИЈИ НА КИМ
У току је, или је већ извршена достава Решења о престанку радног односа запослених у Министарству унутрашњих послова на територији АП Косово и Метохија. Како су појединачна Решења донета на бази подзаконских аката Владе као носиоца извршне  власти која није надлежна да уређује односе у области радних односа нити прописује  услове за престанак радног односа, те како није испоштован Законом предвиђени  поступак за доношење одлуке о престанку радног односа, то је неопходно да сви који су незадовољни одлуком, благовремено уложе жалбу и тиме отворе пут ка преиспитивању Решења и у судском поступку пред Управним судом.
Текст који следи указује на основне разлоге незаконитости Решења о престанку радног односа са циљем да се свим запосленим помогне у доношењу одлуке о томе да ли ће  уложити жалбу, те у образлагању исте. Приложен уз текст је и модел жалбе (Напомена:неопходно је попунити тачне личне податке подносиоца жалбе (запосленог), навест тачан број Решења који се налази у горњем левом углу и својеручно потписати жалбу).
Правни тим удружења “Никад граница” 05.01.2014.
РАЗЛОЗИ НЕЗАКОНИТОСТИ РЕШЕЊА О ПРЕСТАНКУ РАДНОГ ОДНОСА ЗАПОСЛЕНИХ У МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА НА ТЕРИТОРИЈИ АП КОСОВО И МЕТОХИЈА
Решење којим се одлучује о поједначном праву, обавези или одоговорности државног службеника има карактер управног акта који мора бити донето у писменој форми и  мора садржавати све саставне делове у складу са чланом 196. Закона о општем  управном поступку (ЗУП). У том смислу, Решење би морало да у образложењу  садржи, између осталог и, позивање на правне прописе на основу којих је конкретна  управна ствар решена. У овом Решењу се не наводи ни један правни основ престанка радног односа који прописују важећи Закони који регулишу област радних односа.
Ради се о престанку радног односа запослених у Министарству унутрашњих послова. Положај, права, обавезе и одговорности запослених у МУП­у регулисан је Законом о  полицији, Законом о државним службеницима, Законом о раду. Ни једна одредба наведених закона није цитирана у Решењу о престанку радног односа па одлука не садржи правни основ.
У Решењу се наводе разлози за престанак радног односа, а то су следећи разлози:
­ организационе промене тј. доношење Правилника о изменама постојећег Правилника  о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у МУП­у у циљу имплементације Закључка Владе 05 број 02­3570/2013 од 22.04.2013. године којим је прихваћен Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа; ­ запослени у МУП­у је на дан 09.12.2013. године живео односно имао боравиште на територији АП Косово и Метохија.
1. Законом о државним службеницима је у Глави 11 (Права државних службеника при  промени уређења државних органа) у чл. 133 предвиђа да ако Правилник буде тако измењен да нека радна места буду укинута или број државних службеника смањен,  прекобројни државни службеници премештају се на друга одговарајућа радна места, а предност имају они са бољим оценама у последње три године. Уколико одговарајуће радно место не постоји, прекобројни државни службеник може, уз своју сагласност, бити премештен на ниже радно место које одговара његовој стручној спреми, а ако ни такво радно место не постоји постаје нераспоређен. О нераспоређености државног службеника руководилац држаног органа обавезно доноси посебно решење о нераспоређености, а тек након протека рока од два месеца од дана настанка нераспоређености радни однос престаје по сили закона, те  надлежни орган може донети решење о престанку радног односа, које решење је декларативног карактера. Иначе, нераспоређен државни службеник има право на накнаду плате, сва права из радног односа оставарује у државном органу у којем је до тада радио. Радни однос нераспоређеном државном службенику престаје ако у  року од два месеца, не буде премештен у други државни орган. Према чл. 139 Закона о државним службеницима коначно решење о нераспоређености ме морало бити достављено Служби за управљање кадровима ради завођења у евиденцију интерног тржишта рада и испитивања премештаја нераспоређених државних службеника.  Нису примењене одредбе чл. 46 и 47 Посебног колективног уговора за полицисјке службенике које предвиђају да је послодавац пре поступка смањења броја запослених услед технолошких, организационих, економских или неких других разлога (рационализација) направи анализу стања и размотри могућност премештаја запосленог на друге послове; преузимање запосленог од стране другог министарства;преквалификације и доквалификације запослено и рад са непуним радним временом запосленог. У Решењу о престанку радног односа руководилац није ценио ни један од услова предвиђаних чл. 47 Посебног колективног уговора.
Приликом доношења Решења, руководилац органа није применио одредбе Закона о државним службеницима (чл. 133, 138, 139), а које одредбе недвосмислено регулишу управо ову правну ситуацију. Тиме је послодавац избегао законску обавезу премештаја запосленог, односно доношење решења о нераспоређености. Имајући у виду да су прекршене наведене законске одредбе, те да је услед тога дошло до кршења Законом прописане процедуре која претходи доношењу појединачне одлуке о престанку радног односа, то је јасно да је Решење незаконито. 2. Систем у области радних односа, заштите на раду, запошљавања, социјалног  осигурања и других облика социјалне сигурности; друге економске и социјалне односе од општег интереса је надлежност Републике Србије (чл. 97 ст.1 тач. 8 Устава) па је  искључиво Народна скупштина надлежна да законима и другим општим актима уређује ту област. Влада, као носилац извршне власти нема надлежности да својим актима   уређује област радних односа и одређује услове за престанак радног односа мимо  разлога и услова прописаних законима: Законом о полицији, Законом о државним  службеницима, Законом о раду, и другим актима Народне скупштине. Ни једним  законским прописом није одређено да чињеница живота и боравка на територији АП  Косово и Метохија на дан 09.12.2013. представља разлог за престанак радног односа,  па се не ради о законском разлогу за престанак радног односа.
3. Решењем се утврђује престанак радног односа са правом на посебну пензију коју прописује Уредба о условима за остваривање права на посебну пензију запослених у  МУП на територији АП Косово и Метохија 05 број 110­11250/2013 од 25.12.2013 (Сл.гласник  РС бро 115/2013 од 26.12.2013). Услови за стицање права на пензију се не могу уређивати подзаконским актима органа извршне власти, већ је у искључивој надлежности Народне скупштине да законима или евентуално другим актима уреди ову област. Закон о пензијском и инвалидском осигурању не познаје наведене услове за стицање права на пензију. Закон не предвиђа могућност стицања права на пензију запосленима у МУП­у којима услед «организационих промена» престаје радни однос и то само из разлога што им се место рада налази на територији АП Косово и Метохија! 4. Решењем није утврђена обавеза послодавца из чл. 186 Закона о раду која се односи на посебну обавез послодавца да је до дана престанка радног односа дужан  исплатити запосленом све неисплаћене зараде, накнаде зарада и друга примања која  је запослени остварио до дана престанка радног односа, а која се исплата има извршити најкасније у року од 30 дана од дана престанка радног односа (чл. 186 Закона о раду). 5. Решење не садржи одлуку о праву на отпремнину. а) Према одредби чл. 38…

Opširnije

Јеванђелски етос у дјелу Марка Миљанова Поповића – Етика чојства и јунаштва

Припремио: Мр. Слободан М. Чуровић Kазивати ријечи о војводи Марку Миљанову, значи свједочити његовим дјелом и животом. И сусретати се опет и непрестано у Христу, који је се родио као нада да освијетли свијет, који се родио као најчистија мисао. На Сретење 1901. год. у загрљај Богу, изморен и непобијеђен земним  варакањима , војвода Куча, бритка сабља српства ,  Марко Миљанов , исписао је свој пут и отписао аманет  свеколиком Српству .Од тог дана мало смо у роду имали истинских сретења, више пресретања, прекретања, прелетања, преметања нашег историјског и духовног бића. И данас, усуда ли, у народу лако  заборавном, прекрајају се  се и газе најумнији биљези, и слијепим путоказима  хита се у велико ништа европске мимикрије. Тај најдубљи коријен нашег постојања у Богу и људима, то зрцало бистроте и моралног сијева је Марко Миљанов, најчасније странице историје. Давно је Цицерон рекао: „Људи без историје остају заробљеници свијести сличне свијести дјетета, које не зна одакле долази , нити куда ће отићи .Упознати своју прошлост значи одрасти.“Марко није дошао из нигдине, већ  из камена, надантичког  медунског Партенона. најдубљег симбола постојаности. Загазио је  из чврстине, без зачудности, не на голу ледину духовног спознања, већ питан народоносним и племенским Законом, памтљивим, али неписаним. Крочио је на оплодотворени каменштак, што је још  крволиптио, у крви  свијетла у којој су се огледали и стасавали људи и хероји а нељуди исписивали и тонули у заборав.У име части , у име образа, у име заклињања на вјечно живо Христолико  призивање, оних прије Марка, што су свој живот „ваљатно„ живјели:„тако се ми кунемо на свето Јеванђелије да нећемо штедити пролити нашу крв за чашни крст Христов …“ како пише владици Саву војвода Илија Дрекаловић 1755. год.Из тог архетипског обрасца, из тог колективног бодрења  изникао је Марко, калио се као човјек а остварио, као чојствени писац, јединствен, народоносан и светоносан. Три су темељна принципа дјела и живота Марка Миљанова Поповића;1.Чојствено јунаштво (очовјечено трајање и витешко истрајавање )2.Божаствено озакоњење(„Хајде с Богом не вјеруј никогаОсим себе и Бога једнога.“)3.Добровидност(да појединац своју животворност и умност приноси на национални жртвеник вођен и упућен традиционалним врлинама, гдје се спаја лично и колективно-људскост ријечи и дјела).Марков пут није био   пут  од  слова , већ ка слову ,освајање слова, од неписаног кодекса ка печатаној мудрости, као што се осваја  слава, као што се гине, као што се пјева.Читав Марков пут ка словољубљу, само је Очовјечено јунаштво, овјерено једним традиционалним вјерољубљем, на темељу  етоског чина, етоског одрастања, етоског дисања, зборовања, и етоског умирања. У народу што је Марка избедрио, као што је Марко опримјерио своје памћење и обожано  писање.Има Марко један стих у „Посланици сердару Јолу Пилетићу„ у којем вели: „сила чојству топуз иза врата Чојство сили по пепелу шеће.„Зар то не говори о Марковом  витешком поимању човјековања, зар његови узорници, немају непојмљиву осјећајност свебожијег. У свему , у дјелању, и кад се смрћу потврђује снага вјере. јуначници, али ољуђени, светотачки потомци носиоци су тог чојственог јунаштва, али и јеванђељског који је дубоко усађен у њима.Светоноше наше увијек су морале духовно се узвисивати у себи, покоравати гордољубивост, да би проумили и заимали оно непролазно богослашће „све зарад драгоценог бисера Христа.“  Једине  путање   испуњене смислом, пуноћом, без које је  све овоземно  пораз  гордовитости и плаховитости. Једна од тих осматрачница  је и медунска стражарница. Ни пчеластијег имена, ни војниковитије тврдине. Марко је  смотрио себе да би осмотрио друге, у служењу Српству , без хвале , говорећи о другима , стишао се у вјечновидо, а то је пут којим се најтеже стиже,  „јер он заслужује и славу и љубав“(Бернард Шварц)Јунаци Примјера су побједници на бојном пољу, али и на вјетрометини ријечи. Каткада  су антички  хероји  блиједи, осветни, кивни у поређењу са Марковим.Ахил није стишао срџбу  иако је убио Хектора, његов чин ( ругање мртвом противнику ) није морални но бесловесни, нељудски, тако да побијеђени сјајношлеми Хектор постаје побједник кроз погибију, јер из моралности брани себе , али и  свој образ, своју нејач.Зауставити јед, побиједити понос у трену , обуздати љутњу то је кодекс Примјера, образац срастања дјелања и казивања, књига писана народом, књига витештва. Том идеалу све је потчињено, појединац своје снаге не ставља изнад колектива, већ дослужује херојско – патријархалном  коду и заслужује своје мјесто, у поштовању других , саплеменика, опет прожет боголиком  философијом, непристрасном мјером, којом човјек може и бити човјек.Марково дјело је народоносно, али дубоко библијско, просијано свјетилницима једног времена, чији подвиг добија атрибуте универзалности, постројеног камена, ратниковања  и бдјења племенског, даноноћног опстајања пред  злопогледом крвника, тих неспављивих  вребаоница и опасних искушења што хоће да  омеђавају вјечну ријеч божију.Марко је окликтао ту објаву о најбољима, најодличнијима, моралницима својеврсног епоса, јер је у ријечима и осванак и починак, и нишан и мета  и стизање и узмицање, и одбрана и пораз, а богме памћење и заборављање.Прича хоће часне, такви  су Маркови јунаци, који су на биљегу однијели „ мале побједе, тек које божански дишу и миришу. И тим побједама се уписали у незаборавнике народног памћења, јер су и јеванђељски, али и чојски живјели, а све да би мушки умирали, јер ,,несита сила чојства не заслужује.“  Оно мрачно поганско у катакомбама душе човјекове непрестано пријети да се посрне, или како Миљанов каже: „ђавоља сила нагони да човјек заборави на себе . „ да човјек нечовјеком постане.То је други постулат Марковог човјековања , зборовања, војводовања, који би се могао назвати Озакоњење божаственим.Не понизити непријатеља, не вријеђати ( мртва га не газити )  само га побиједити  на мегдану, или на пољу   паметарства и јуначности, то је кодекс поштовања и самопоштовања, то је тај божаствени озакоњени принцип.                                                                                                                                                                                                                                                              Он  се носи ,као част и нечаст, као уљуђење и одљуђење , као памтљивост и недостојност , као скромност и као фалство, као зор и као стидник.То је тај горионик ког свладавају само најбољи, као људи најбољи, Богу најмилији.Само горљиви а неизгорљиви могу стећи и изнијети тај Крст  чија цијена није славотраштво, славогоњење него упамћеништво.Прекорност  сујетству а  истрајност  у подвизима, која није задата категорија, него начин васпитања, одрастања, јесте  изгледник примјерима, њихов образ, тренутна погибија, која се преобраћа у дивну жертву, слатку, богоугодну, промислену и испуњену именом Светог Јована. Зато је Миљанов исписао својеврсно јеванђеље народа или јеванђеље по српском народу, по нашем светосавском упису у књигу живих, божијих народа. Подарио нам је јеванђеље а објавио најљудскију књигу, свих нас, од почетка до краја изграђену на принципу моралности .Зар ти задобиоци вјечног вијенца, горског ореола нијесу испунили истинску мисију,  да би поразили  тамнике других.Миљанов вели  у Посланици сердару Јолу Пилетићу: »Да из мрака води пут свјетлила све што за мрак није одређено, Ал не силом љуцком но Божијом«.                                                                                            Тек у промисли  Божијој смисао је трајања, обесмрћивања, или: »Хајде с Богом не вјеруј никога осим себе и Бога једнога«.јер онај који погази та света начела, само је губитник        »Љуцка сила Богу је немила много ли је сила прогутала«.То је најупечатљивији доказ боголиког истрајавања и непрестаног  потврђивања .„Тако да  се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца нашег који је на небесима „ /Мат. 5, 16 /, или како би светосимеонска, светог Петра Цетињског и световасилијевска дјеца рекла,  “да ништа човјек са земље не понесе до скрштене руке бијеле и праведна своја дјела .“  Само се тако то озакоњено божанско, у дјелу Марка Миљанова испуњава  и  осмишљава наше крте  и сјенковите животоке .Најчешћа Маркова  молитва јесте она упућена Светом Јовану , крститељу и иштитељу Христа. То потврђивање  Јованословљем, је обедемило његове примјере, јер божји човјек је човјек свих људи, и побратим Божији, без обзира на вјеру, ако је снаге вјере, а Марково дјело је Снажник вјере, чудесни крепосник  и катарктични мелемник, живих и мртвих јунака, чија је позорница мајчин благослов и небесни опоменик, сестрин зор. Ријеч којом се везујемо, заклињемо, наздрављамо, али и рашчовјечујемо У непрестаном такмичењу, агон, стална људска и херојска драма, узбуркалих, животних, виталних емоција,  најузвишенијег и најплеменитијег кова .Ако је  још  вјеровитог народа / а овај наш је тако често био скривовит, ал декретима богме силовит, у Богу ровит, у богојогунству силовит.Трећи Марков ивичник, својеврсни човјечник његовог дјела  и градацијски врх људског јесте ОДБРАНА ДОБРА ИЛИ ДОБРОЉУБЉЕ. То је најузвишенија врлина, обавеза,  кодекс живљења, оно по чему се човјек зове човјеком, једна спартанска строгоћа задобијена васпитањем и огледањем кроз галерију непоткупљивих јунака, које народ „с поштовањем спомењује, а издајнике ружи, као  да је јуче билоОбедемљени добром, доброчинством , предачким   аманетом  што се таложио и стасавао у народу, чија је збирна заклетва била Косово, Маркови јунаци се узвисују у себи, праштајући и надмудрујући силе злости, не атакујући, но стрпљењем  побјеђивати. И надјуначити и надмудрити, посветити свеопштем добру, које је важније  од личног доказивања.Спознати добро, расклонити се од зла, то је оно  племенско, неписано, али срцем и поштовањем прошлости  утиснуто, као велика обавеза. Као  међаш два свијета доброчињења и злочињења, којим се одваја пораз од подвига, од племенитог чина, којим се брани учовјечење од  посрнућа. »Добра мисо честито говори.«а да прави човјек чојство  не издаје. И погинути а не бити издајник, то је врлиште , исходиште човјеково. Ићи у смрт, не остати срамотник, не носити жиг издајништва, то је та часна историја, ван које је све нигдина, сумрак, и цивилизацијски, и естетски  бесмисао.Читаво дјело Марка Миљанова је једна Људска посланица, писана, а неисписана, јер  док год будемо слушали то »Јеванђеље по Марку«, док год будемо живјели, поштовали друге, али и себе, ми смо у људима, у подвигу и поносу. Ми смо људи.Зар она највећа истина и најдубља философска потка, благопочовшег патријарха Павла: »Будимо људи«, није нашла  најистинитије испуњење у Марковом животопису.„Здраво срце само себе заслуге измирује и себе спасења наоди противу зла.“ Безброј је примјера таквог доброхода и добромисленог сретања и борења, чак и кад грчило проструји, невеселом сликом свакодневице, чаркања и зађевица, сталних српских несретница и невидјелица, јер: „Прави Србин Срба не издаје Ни на мито лажаво пристаје.“Ако брани јуначко поштење, што је захтјевније, још теже каљење пред Богом и људима  јер какав је  Србин „кад не боли Срба српско јао“.Марко ће често одати признање и друговјерницима, цијенећи њихова доброчинства њихов чојственик  и њихово поштовање непријатеља и по томе је Марко готово надстварна витешка громада , непоновљива, гласоноша истинитог, тврде, поштене  ријечи, али и„ божје вјере тврде.“Али је наслутио, гледајући својим очима, „ласно ли је Срба преварити „                с тим што данас Срби мерачки издају Србе, постајући добровољни даваоци информација, и лаки пристаоци на мито, да, богме, постанемо и нестаоци, премало да смо вјерни потомци, марковски прегалачки.Марко увијек вага добро, као начело спасења душе, којом се и бранимо и задобијамо  истовремено ,како сам вели: „Да сачувам достојанство човјека .“ јер : „поштење је благослов  вишњега.“У причи „Божина Стојанов Безјовац „ види се  та морална чистота и висота духа , којој стреме најодличнији.„Великодушност јунаштву приличе! Божина се не свети, већ „ Лазу живот поклони, а себе част принесе, с којом посвједочи своје чојство и јунаштво да му свако рече: “Добро учиње, помога му Бог !“Зато и примјери остају вјечно живо и искричаво свједочење,  „побожне мирноће „  мирног тријумфа, или побједоносаца на биљегу, гдје се презире смрт, и отписују низине, зарад оног врха, којем је Марко ходио, вишезначношћу свог бића.Кроз тријаду, очовјеченог херојства, озакоњеног божаственог и одбраном доброљубља, Марко Миљанов исклесао  је на Медуну  најумнији јеванђељски етос и епос, колективни молитвеник, незаборавник  многима, негдањим  и тадашњим ајдуцима  и дивотницима, јер је „тако испунио ону дужност која се од мене као Србина тражила. Оно људи нијесу који плаћају телале , да трубе о њиховој слави.“ А Марко је како каже Геземан:“Био и остао најбољи.“Он се није улагивао слави , она је припадала Маркукоји нам је оставио Јеванђеље, кроз причу и пјесму, оставио нам је благотворну посланицу,  обесмрћеног поноса  и патоса, да би се срели и у очи погледали . На Сретење , 2013.                „Несита сила чојства не заслужује.“(Марко Миљанов у писму Нову Спасојеву Поповићу, из књиге Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела , ЦАНУ, Титоград 1990, стр. 324 ) ~~~~~ „Ђавоља сила нагони да чојек заборави   на себе .(Марко Миљанов , Одабране стране, Графички завод, Титоград, стр.43) ~~~~~ „Зубја истине свијетли многоме на гробу.“(Марко Миљанов, Одабране стране ,Графички завод, Титоград, 1960, стр.1 ) ~~~~~ „Ми можемо нашу личну увреду праштат и заборављат , али увреду српског народа нећу заборављати …“(Марко Миљанов Поповић , Одабране стране , Графички завод, Титоград 1960, стр.92) ~~~~~„Узапти језик, не чини да се кајеш …“(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела , ЦАНУ ,Титоград 1990 ,стр.63) ~~~~~„Највиши говор и мукње бјеу ни ране српске од Косова.“(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела, Цану, Титоград, 1990, стр.328 ) ~~~~~„Свијет ови обмана је сама, Превара је овладала људма …“(Марко Миљанов Поповић , Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод , Цетиње 1995 , стр .3 ) ~~~~~„Јер сматрам за дужност бранит правога.“(Марко Миљанов Поповић, Одабране стране, Графички завод, Титоград 1960, стр.35)      „За истину не жали мријети.“(Марко Миљанов Поповић, Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995, стр.4 ) ~~~~~„Туђе право поштуј – своје брани .“(Марко Миљанов Поповић, Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње, 1995, стр.4 ) ~~~~~„А човјека  кога ишта можеСавладати до часа смртнога,Боље да се ни рађао није…“(Марко Миљанов Поповић , Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995 , стр.8) ~~~~~ „ Ох  да могу дознати цареви Привремени да су на свијету!“(Марко Миљанов Поповић, Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995, стр.11 ) ~~~~~ „Не умријет, но славно погинут.“(Марко Миљанов Поповић , Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995, стр.16) ~~~~~ „Ми зли Срби никад ни довијек Заједнички радили нијесмо.“( исто , стр. 17 )             ~~~~~ „Прави јунак вјеран је јунаку, Прави човјек чојство не издаје.“(исто , стр. 19)  „Сила чојству топуз иза врата, Чојство сили по пепелу шеће.“(исто , стр. 21 ) ~~~~~ „Србин Српство јевтино продаје:“(исто , стр.26) ~~~~~ „С ким је правда и Бог му помаже .“(исто , стр. 27) ~~~~~ „Нас Србе развукују и куси и репати .“( Марко Миљанов у писму Лазару Сочици, из књиге „Марко Миљанов Поповић „Сабрана дјела, ЦАНУ, Титоград, 1990, стр,315 ) ~~~~~ „Да имамо прегнућа и слоге свакоме  бисмо одољели.“(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела , Цану, Титоград , стр.320 ) ~~~~~„Очајање за људе није.“(Марко Миљанов у писму Лазару Сочици ,Сабрана дјела , II књига , ЦАНУ , Титоград, 1990 , стр.320) ~~~~~„Ко није задовољан код сиромашнога на љеб и со и добру вољу , неће бит задовољан ни код богатога чоека на печенога овна и најбољега вина.“(Мач и перо, књига прва, сабрао Бане Ивановић, Књижевни клуб „Марко Миљанов“, Подгорица, ?, стр.76 ) ~~~~~                                    „Јер дату ријеч не смијеш погазит, е част би своју погазио .!(Марко Миљанов Поповић , Одабране стране, Графички завод, Титоград 1960, стр. 23 ) „Гусле су понос и знамење свију Срба, оне су наше чојство, јунаштво и слобода.“(Мач и перо, књига прва, сабрао Бане Ивановић, Књижевни клуб „Марко Миљанов“, Подгорица, ? , стр.92) ~~~~~„Најгрча туга најслађе весеље може донијети .“(Марко Миљанов, Одабране стране, Графички завод, Титоград, стр.53…

Opširnije