EPISKOP VRŠAČKI TEODOR

Samo veliki istrpioci živuju, traju, i mrtvi, upokojeni, ali žive.Vjerovidci i istinski narodnici, zauvijek ostaju procvjet i kvasanje jednog naroda, njegov prkos i neposustajanje.

Episkop vršački Teodor smjeran hristojavnik, apostolski je isijavao ljubav, uščuvao evanđeljsko slovo u sr(b)skom narodu, stravljenom, bezočnošću…

Opširnije

Апостолско и ратничко у “Посланици сердару Јолу Пилетићу“ Марка Миљанова Поповића

Гласити војвода Марко Миљанов Поповић је примјер књижевног подвижништва.Описменивши се касно, руком која је била вичнија ханџару исписао је и потврдио чојствено јунаштво и јуначко чојство и исклесао свједочанство о човјеку у неприличним временима.Читаво његово дјело је тријумфални улазак у арену књижевности и ратника и пјесника,споја витализма витештва и људскости ријечи.

А Марко је остао витез ријечи и од ријечи, правдољубиви пророк пред задртим сујетницима и полакомницима, боготражитељски оданик најплеменитијег кова, истинитог јеванђељског етоса.

Само овај наш крвави и немилосрдни, крш, та слободољубива осматрачница могла је изњедрити несаломљивог човјека чијим ријечима се враћамо као народној Библији, паметарки у одгонетању наше крхке, често бесловесне природе.Враћамо се том неугасивом живом Марковом извору, да још једном провидимо и себе и друге, да напојима душу у овом нашем сујетном и пакосном вијеку, а сваки је био по једна истребница Србаља и неумитно подвижништво одабраних, Богу и части речених.
У Марком књижевном дјелу посебно мјеста заузима „Посланица сердару Јолу Пилетићу“(иако је често била предмет спорења, потврђивања и негирања). Немилосник пише о немилоснику власти, која је најбоље и најделековидије одгуркивала, којој се све морало прилагођавати по вољи господара( а ми смо у црној Гори мимосвијет обожавали господаре до мита, до понижавања себе).

Посланица ништа није изгубила на актуелности, по продорности, оштром запажању и казивању, јер код нас ништа није ново, увијек је старо а ми само умислили да је друкчије.Горка слика времена, наивних и заборавних Срба, али и порука аутора за опамећивање и вјера у васкрснуће. Миљанов пјева о заблудама, слијепим тумарањима нашег србског народа, неизљечивим сујетама, суревњивостима, пизмама, сојлуку и несојлуку.Посланица је поред тог ктрутичког тона истовремено и слово о пријатељској љубави , споменик искрености.
Пред нама је стиховани десетерачки разговор у форми негдањег жанра из византијске књижевности, скројен по мјери етичкој и естетској, присјећање на јунаштво, бојеве и невољна доказивања. То је пјесмарица која блажи, живот и смрт и гордо супротстављање обичности која унижава херојско и борачко.

Добровидности и честитости све је подређено, појединац своју животворност и умност приноси на жртвеник националног,колективног, племенског, братственичког. Лично треба оплеменити и доказати дјелом у херојско- патријархалној средини(гдје завида вазда бијаше, поготово према најбољима и најодлучнијима).

У духу народног усменог казивања, као да је из главе цијела народа“ Миљанов нам говори које су то наше светиње и преко којих нишана да их ушчувамо.
У првом дијелу посланице војвода евоцира успомене на вријеме хајдуковања, непрестаних стизања и одмицања, друговања са Јошом и Пилетићем, истиче мелемност њиховог доказаног пријатељевања које још бодри и свити у Марковим старим данима.Језгровито, скромно, истинито, бритко Поповић гради боголику философију, савршени кодекс, непристрасне мјере којом човјек и једино може бити човјек.
„Да из мрака воде пут свјетила,
Све што за мрак није одређено,
Ал не силом љуцком но Божијом…“
И мајчин благослов је у духу тог етичког завјештања правди, и истини, племенитост:
„Хајде с Богом не вјеруј никога
Осим себе и Бога једнога.“
Човјекова охолост, кратког је вијека:
„Љуцка сила Богу је немила
Много ли је сила прогутала.“
У другом дијелу посланице Миљанов прелази на оно судбинско, Србство, овјенчано великим Немањом(кога прогласише данас је да је окупирао свој град), видовданским митом и видиоником, али сада и тада издробљено клонућима и великашким сујетама, проклетствима, подјелама.Тај вапај појачан је и актуелним тренутком, херцеговачким устанком 1882, када су браћа остављена на милост туђину(оличењу пакленог и уништавалачког).Када су мајке заштитнице водиле неку маћихинску политику и прерачунавања.Губитак националног поноса војвода није могао да схвати, зато и кори оне који су морали помоћи а ћуте, зарад династичких интереса и надгорњавања.Миљанов је добро знао да су слава и моћ пролазни а патња бесконачна, али да има нешто трајније које се намеће као категорички императив а то је неподмитно служење роду, језику, цркви:
„Ох да могу дознати цареви
Привремени да су на свијету
Одиста би другче живовали,
Другчи бише спомен оставили.“
Јер:
„Жалосна је и сила и круна
Која саму себе не познаје
Силеџије народ измучише
Досадише бијелом свијету
Себичношћу, славољубивошћу.“
Квалитет посланице јесте у семантичком слоју, у прегнантним исказима, често одсудним, гдје аутор казује велике истине о немирљивости добра и зла, јер Марко људски збори, пресијеца и поручује:
„А човјека кога ишта може,
Савладати до часа смртнога,
Боље да се ни рађао није,
Срамота га не може проминут.“
Или:
„Добра мисо честито говори.“
Величина људскости стиче се у примјеру:
„Прави јунак вјеран је јунаку
Прави човјек чојство не издаје.“
Јер ништа није вјечно под капом небеском, све је немоћно , залуд лажне титуле и таштине:
„Сила чојству топуз иза врата
Чојство сили по пепелу шеће…“
Зауздати гордост, обедемити пријатељство, ићи путем богочовјека и слободе, то су аманетници Маркови.Загледан у људе и вријеме, Марко је ишао својом и само својм стазом, за одабране, врле, најдостојније, оних који могу да се зову људи.Иако је та стаза у Марковом животу била и трновита, њему је једини путоказ и свијетло са вјекујућег Медуна био и остао човјек, на путу ка човјеку.

У Подгорици, 23.11.2018. Мр Слободан М. Чуровић Апис

Apostolsko i ratničko u “Poslanici serdaru Jolu Piletiću“ Marka Miljanova Popovića

Glasiti vojvoda Marko Miljanov Popović je primjer književnog podvižništva.Opismenivši se kasno, rukom koja je bila vičnija handžaru ispisao je i potvrdio čojstveno junaštvo i…

Opširnije

СУЗЕ КОЗАРЕ У ГРАДИШЦИ

По први пут 19. октобра ове године одржана је међународна манифестација под називом „Сузе Козаре“. Манифестацију су удруженим снагама организовали Удружења српских књижевника у Словенији-библиотека Вук Караџић Љубљана и Народна библиотека у Градишци.

У просторијама Народне библиотеке одржано је књижевно вече на којем су своје стихове читали пјесници  награђени на конкурсу Сузе Козаре и многи други пјесници- гости, односно љубитељи писане ријечи.

Главни покровитељ и организатор ове манифестације, годподин Гајић Саша, обратио се присутнима и у поздравном говору истакао чињеницу да не бисмо смјели заборавити страдања нашег народа у Поткозарју, али исто тако ни у осталим мјестима.

На конкурсу који је био расписан 20.маја текуће година пристигло је 77 радова из РС,Хрватске,Србије и Црне Горе.

Стручни жири у саставу:проф.Сњежана Миљковић,члан-проф.Рајка Голић,члан и проф.Силвана Алексић,предсједник, донио је одлуку о овогодишњим добитницима,а у договору са организаторима осим главних награда биле су  додијељене и 3 споредне награде.

Главне награде:

мјесто на овогодишњем конкурсу за најбољи поетски рад додијељено  је гос.Милораду М.Ђурђевићу за пјесму под називом” Прозор наш је отворен и небу је мио”
мјесто на овогодишњем конкурсу за најбољи поетски рад додијељено је гос.Милораду Мракићу  за пјесму под називом” Сузе Козаре”
мјесто  на овогодишњем конкурсу за најбољи поетски рад додијељено је  гос.Миладу Обреновићу за пјесму под називом ”Јасеновац.

Oрганизатор је додијелио  и 3 споредне награде

Госпођа Јулка Ерцег  за пјесму ”Не плачи Козаро”
Господин Ратко Поповић за пјесму ”Сузе Козаре”
Госпођа Милена Дрпа, за пјесму ” Јецај пјесме Драганове”.

Осим награђених поета своје стихове су читали и гости домаћини..између осталих публици су се представили:

 Берић Миладин,Бања Лука
 Берић Селена, Бања Лука
Вученовић Раца Душанка,Градишка
Вуковић Горан,Прњавор
Врачевић Жељка
Добриловић Биљана
Игњатић  Жељка
 Илић Гордана
 Јањушић  Рада
Симић  Ненад
Алексић Силвана,Теслић
Голић Рајка, пјесма Саше Гајића
Јовановић Спасоје,  Добој
Врачевић Жељка, Прњавор.

Организатор је обезбиједио прикладне награде, а за учеснике захвалнице…библиотеци у Градишци уручено је признање за сарадњу.

И као  што рече побједник овогодишњих Суза Козаре, господин Милад Обреновић: „Хвала свима који у овим временима свакојаке кризе и времену искривљених вриједности и сломљених емоција кроз ову манифестацију његују љепоту поетске ријечи.Ослањајући се на Аристотелову мисао да је поезија истинитија од историје и на поуке и поруке др. Милоја Милојевића још из 1928.године ”Да народи који немају развијену културу памћења и културу уопште – таворе, претапају се у културно јаче од себе и  изумиру”, са сигурношћу се може рећи да се оваквим манифестацијама отимају од заборава наша историја и страдање српског народа и његује култура памћења и незаборава односно трајања и дјеци преноси дио прошлости, живота и страдања предака. А страдања српског народа су огромна.“

Пропратила Силвана Алексић

&nbsp…

Opširnije

Demant neistina u Tragovima internetne stranici Radovana Milića

Radovan Milić je  rodom iz opštine Aranđelovac, a živi u Slovenskim Konjicama sa gospođom  Metkom Obrul, koja i sama nije baš dobroga zdravlja. Mada Milića uspeva prehraniti, žena dobrog srca i još bolje volje. Milić inače zadnje godine dobija od Centra za socijalni rad iz…

Opširnije

NARODNE IZREKE

Pripremila: Milica Đukić
Narodne izreke
Ako želiš jezgro, slomi ljusku.
Ako hoćeš da napakostiš čoveku, poželi da mu žena umre.
Ako kantar ne valja, ti budi ispravan.
Ako komšijska kuća gori, gledaj u svoju.
Ako ne počneš, nećeš ni završiti.
Ako nekome ne…

Opširnije