VIDOVDANAK ILI NAJDALJE NEBO SRBINOVO

 
Pripremio: mr. sci. Slobodan M . Čurović Apis

Na polju Kosovu desila se i posvetila najnebesnija bitka, tog Vidovadanka, davne 1389. god. I od tog dana Vidovdan postaje najdalje naše nebo i pričest za visine, da se za to živi i gine.
Taj izlazak Bogu na vidjelo, na…

Opširnije

Srpska Kozara uz Jasenovac ponovo u krvi – krvoločne Ustaše za svece

 

Humke Jasenovca preorane, čak i pokopani Srbi još nemaju mira.
Ustaški plan za genocid Srba glasio je: trećinu pobiti, trećinu proterati, trećinu pretopiti u Hrvate pokrštavanjem u katoličku veru.
Alojzije Stepinac, nadbiskup koji je blagoslovio ”Katoličku državu” NDH i hvalio se…

Opširnije

KRIZA IDENTITETA I PUSTOŠNA DUHOVNOST ZAPADA

Pripremio: mr. Sci. Slobodan M. Čurović Apis
Zapadna civilizacija , pogotovo u 21. vijeku sva je stala u riječ imati, gdje gotovo da je iščiljela bilo kakva prirodnost i emotivnost. Zapad je u ozbiljnoj krizi, samopouzdanje koje se ograničava na materijalnom poljuljano je, kriza identiteta je sve vidljivija i…

Opširnije

ПРИНЦИП ИЛИ ПРИНЦИПОВАЊЕ ПО ГАВРИЛУ

Припремио: Мр. Слободан М. Чуровић
И би Принцип. Именом, Гаврила. Презименом муке .
И би принцип. Био и остао поносни зауст и збир свих ср(б)ских ријечи, најоштријих, најхрабријих.
Принцип изговорна бројка за заум опаких намјера КиК –а, којима је Србија била сметња да остваре Дранг нацх Остен (продор на Исток).
И би Принцип у Сарајeву граду, плотуни слободе, символ подвиговања и страшног избора, части и дате ријечи. Рука затегнута, Гаврила жишке ,прва је стријела слободница у Европи, против тиранског, ауторитарног система, који је млио и понижавао мале народе, под видом демократског удешаја.
Гаврило из куће гласите, чији надимак некад бјеше Чека, вребао је и дочекао најстаријег престолонасљедника Европе, са пријетећим ратничким амбицијама, који баш на Видовданак, то најдаље небо Србиново, хтједе да војним маневрима застреца Србље, Пијемонт и тада узданицу свих Словена, измучену, уморну балканским ратовима, да би демонстрирали силу, на Дан завјетовања Обилићевског, баш на тај Дан, а како рече Џон Рид…..
Све се закувало раније, иако би многи данас да наметну слику ревизије историје, да побједнике проглашавају залуталима, да губитнике чашћавају, ко да је наш изгиб њина прћија  и још увијек, као свекада ср(б)ском крвљу и да на костима Ср(б)ским, гради новоколонијалне вавилонске куле, лажијезика и лажичињеница.
Како велики латиноамерички писац, творац „магијског реализма “Хорхе Луис Борхес вели: “ Аустрија је по сваку цену хтела рат. Атентат је био само изговор.“(Др Младен Мирић , Српска баштина , Београд , 2013, стр.33).
Све је раније договорено у Конопишту у лагодним буржујским шетњама, освједоченог мрзитеља Срба,Кајзера Вилхелма II и крутог клерикалисте Франца Фердинанда, јер: “нису због Принципа „заратиле највеће државе, већ због тежње немачког Рајха  и К и К за премоћи у свету и пута на Исток.“
Зар у Аустрији већина учених људи није била за рат.
Зар у ратничком прогласу Ки К – а није пријетећи истакнуто: “Србија мора умрети.“
Зар први логор у свијету у I свјетском рату, али за Србе није увела Ки К-а.
И није тада умрла Србија (но се вазнела у истинску епопеју). Али је касније и као вазда умирала (али и васксавала) на рате, јер нам је кућа на друму, па смо у њу пуштали чуму, да останемо на беспућима од немила до недрага, у безуму, у суровој истини да ниједан народ нијесу толико кажњавали као нас, што јесмо имали принцип, што принциповасмо  и лобањама свијетлисмо, што се наше синђелићевање, гавриловање, тепићевање, саичићевање, гавриловићевање, претвори  у мит, у жучну пјесму трагичницу, мученицу.
И би Принцип, са укоријењеним стопама, којих више  нема поред Миљацке, а вода протиче и не каже ништа, али она зна, за најширу стопу, натврђу петљу младобосанаца, на чијим уснама бијаше као аманетски припјев ријеч жеравица, Богдан Жерајић.
„Ко хоће да живи нека мре“ , ко хоће да јесте, нек не буде није, ко хоће сад нек не буде послије. Ко хоће, ко смије, коме баста, коме је мрети као и жељети.
Тај хитац и данас путује Јевропом, старом усидјелицом, напудерисаном прекрајањима, пребрајањима, превртљивостима.
И би хитац. И би добар. Од Гаврила. Из Обљаја, који се нама јавља, глувој дјеци, па не видимо стопе, ту пест од зора, јер да би ушло у пјесму „аутоматика“ , кроз погибију се мора.
И много касније од тог хица други су хитачинама  осиромашеног уранијума поранили да нас чашћавају, умјесто барутног повјетарца Гавриловог, изручивали су торнада ратних ђаконија, да се још освете, јер нијесу се никад нама осветили, док кивно нас попречују, условљавају, јер недовољно су нас убили.
И би Принцип, и јесте и биће принцип.
Онај вјечни, из Терезина, мученик у ледној тамници, од гуја и акрепа, завезан за алку, да не утекне, а он им утекао, но не знају, у бесмртност се преселио, иако му једна рука на земљи остала, другом је Бога пригрлио.
И сад је сен што светли, па наврати каткад у Беч, да још једном упише своје име ср (б) у књигу жалби и опомена. Истргнуће је они, поцијепати, но потпис части Гаврилов је остао, не могу га препрати, ни његов тајни код.
(Кажу да је  мемљива  тамница после паћеничке смрти Гаврилове  а по тијелу му бијаху гнојне ране величине тањира), да је након исељења из овог свијета, кажњавања најбестидбнијег и најбездушнијег, та тамница била окречена у црвену боју, са букетима цвијећа. И ма колико би је пута прекречили, остајала је та боја, млазница Гаврилове крви, како је говорио послије затворски чувар.
Та млазница, та омладница, та тужна српска јасика, још и данас чудесношћу херојства жила , но је ли у нама остало још ,  и колико  колико оног смијемо ли, колико је у нама остало још Гаврила.
 
У Подгорици , 21. 3. 2014…

Opširnije

Srpska kultura danas (raščepljeni identitet i raspismenjavanje)

 Припремио: Мр. Слободан М. Чуровић
Српскoj култури  је потребан здрав ,националан  пројекат, истинитог идентитета и представљања.
Концепт постмодерне (као тренутне стилске формације, умногоме је удаљен од традиционалних вриједности српске културе , од оног изворног и српског предзнака, све више кокетирајући са европским сервисима културе,   културног изобличавања и наметања квази естетског. Српска култура данас је урушена, намјерно бачена у запећак  пред лажним културама и културњацима. Какав је наш однос према мајчинској српској култури и шта она подразумијева? Јесмо ли ми дорасли том питању? Зашто се туђинска култура имитација и квазиквалитета  проглашава нашом изворном културном понудом? Зашто смо фолклор и гусле, игре, пјесме, предања  потиснули, зашто смо стидно поклекли, а све у име опијености  јевропским  понудама. Зар да заборавимо народног гуслара Танасија Вућића који је 1927. год.   у Прагу  на Универзитетском славистичком центру пјевао пред студентима а касније и пред Масариком. Годину дана касније од њега је добио Орден бијелог лава  први степен. У Берлину  је снимио двадесет  грамофонских   плоча на Фонографском одјељењу од којих су двије златне ,проносећи славу и свјетлост подвиговања овог нашег светог инструмента. Зар нам више нијесу умилни звуци наше пјевајуће историје, зар блуз и џез да наше српско „бити“ укрље ионемијеме.
Јесмо ли ми вјерни културници или понављачи, додворници  друге новоколонијалне културе, несрасле са нашим постојањем и историјским ходом.Зашто се стидимо својег?
Јесмо ли ми ћирилична, изворна српска култура или хрватска, наметнута латинична култура, јер битно је и писмо на којем ћемо саопштавати духовни садржај, наше религиозно, морално и умјетничко „вјерују“. Да не пролазимо поред гробова предака, као непознатих и хладних писмена.
Српски језик је кућа, писмо је ћирилични (али само оно) кров.Језик је бивство, писмо је ков, најсроднија ковча којом смо везани за прошлост, да би закорачили у будућност. Да не будемо гола раскултурњена ледина, да будемо своји, они Срби, али бивши прави Срби.
Кафкијански процес је само процесић у односу на непрестана расрбљавања, расписмењавања, рашћиличарења (нарочито у српској негдањој Спарти, Црној Гори ).
Изгледа да се код нас сваких педесетак година појачава та бруталност гашења свега српског, намјерне заборавности, јер ковачи лажних злослутних писмена и несрпских писама не мирују у настојању да се ругају свим српским(читај најбољим својим ) културним, духовним вертикалама , да их пониште и преграбуљају.
– Зар је Његош, још увијек обурдани владика и владар Црне Горе   заслужио, да буде утамничен у ледној фараонској извјештаченој гробници (по укусу комуњарско- ватиканском ) да нема мира колико су га пута декретима селили, не поштујући његов аманет скромне капеле , да ту почине на језерском врку ближи звијездама, мисли луче и мучеништву.
И његов јубилеј желе смандрљати и представити га као неко страно тијело у бићу „ваљатне српске Црне Горе“ , а не као њену кичму и жилу, осунчану генијалност тајночувца ловћенског , отргнутог у свесвјетија са стегом земног. Хоће да  га представе и карикирају као другачијег непознатог, а не обилићевског, крваву сузу српског наднебесја и најдалековидније српско слово.
– Дан Светог Симеона, државотворитеља, ср(б)ског светородитеља и првосвеца готово се и не помиње (да није литије наше свете цркве улицама Подгорице ) не би ни зали да је на обалама Рибнице рођен отац Светог Саве, а да зидине његовог града  дјелују сабласно пусто, зарасле у коров и контејнеризацијом заточене.
– Од Подгорице до Зете (некада ср(б)ске поносите, до центра Голубоваца, на неких 15 километара само су два ћириличнас натписа (ресторан „Златибор“ и Ресторан код Милете ).
– Подгорица тоне  по новорјеку у латинично пријевођење, јер је до те мјере осакаћена ћирилица, са мрзилом српског и форсирањем латинице да се осјећа нелагода, по једном подло  заумљеном  плану, чији су центри  кроатоцентрични, дозирани евроатлантским извозницима назови културе.
– Тв и већина штампаних  медија изузев  опозиционе новине „Дан“ стварају карикатуру од српског језика, у форсирању неког непостојећег лингвистичког,  политичког језика, црногорског, сочно обогаћеног хрваштином(ђетињство, сенчење   (страствена изведба, кућански послови, мобител, укњижба, извана.  Реторика нарочито спортска је препуна тих новотарија (поравнат резултат, неко је забио гол, казнени ударац …
– Шта тек рећи за наставне програме гдје је пребрисан , искључен Свети Сава, јер је непожељан, јер је „освајач“ (иако се некада пјевало у оквиру светосавских свечаности:
„Све што нама треба добијамо с неба.“
Али завладале су земне категорије, јер ако се грколико присјетимо неких прошлих шездесетак година, били смо  обогаљени и људски престрављени особеном атеистичком инаџијском матрицом, која је бога прогласила за партијског непријатеља а цркве и манастире претварала у нужнике. И нигдје погубније ни разорније рашчепљење свега српског није било као у Црној Гори. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић је осуђен за вербални деликт на 11 година затвора само што је поменуо српске муке и страдања у извитопереној Ендехазији.
Двадесетак година уназад  новокоскојевски љубитељи култа бравара (што је Србље био забравио да не знадоше ко су) острашћени  дукљани  позивају приликом избора бираче да ће се уништавањем српског коријена Црне Горе остварити „повијесни сан о  Црној Гори као саставном дијелу Црвене Хрватске.
-Ради кратког подсјећања странци су некада говорили о Црној Гори :
„Језик којим се говори у Црној Гори  је српски.“
(А. Делари ,Црна Гора ,ЦИД, Подгорица ,2003…

Opširnije