УБИСТВО ВОЖДА КАРАЂОРЂА ПЕТРОВИЋА

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? СВИ УЧЕСНИЦИ УБИСТВА ВОЖДА КАРАЂОРЂА СУ УМИРАЛИ У СТРАШНИМ МУКАМА, А ПОТОМСТВО ИМ ЈЕ ИЛИ ПОЛУДЕЛО ИЛИ РАНО УМИРАЛО ОСТАВИВШИ ЊИХОВЕ ЛОЗЕ БЕЗ НАСЛЕДНИКА!

Како су прошли касније у животу убице вожда Карађорђа?

Да подсетимо, Карађорђе је убијен 1817. године  на имању Драгића Војкића у Радовањском лугу, по налогу његовог кума књаза Милоша Обреновића, док је убиство организовао још један Карађорђев кум, смедеревски кнез Вујица Вулићевић, а непосредни извршилац убиства је био Никола Новаковић.

Карађорђевом пријатељу Драгићу Војкићу, на чијој земљи је убијен, су напрасно помрли сви укућани, тако да је крај живота дочекао потпуно сам и у великом сиромаштву и то се у Великој Плани и Поморављу дуго памтило.

Карађорђев кум књаз Милош Обреновић је такође остао без наследника. Милошев најстарији син Милан је умро млад, а у детињству су му умрле и три ћерке. Његов други син, кнез Михаило, убијен је 1868. у атентату од стране браће Косте и Павла Радовановића из Ваљева, који су се светили због затварања њиховог брата адвоката Љубомира и убиства деде проте Николе Смиљанића, који је убијен по налогу књаза Милоша. Кнез Михаило није имао деце, па га је наследио унук Јеврема Обреновића, брата књаза Милоша, Милан. Краљу Милану су такође, док су били у дечаштву, умрла два сина Сергеј и Ђорђе. А само неколико деценија након Михаилове смрти, 1903. године, у мајском атентату, који су органиозовали његови официри предвођени Драгутином Димитријевићем Аписом, убијен је и једини преостали мушки потомак Обреновића, син краља Милана, краљ Александар Обреновић, који је оженио 12 година старију жену и није имао порода, тако да се његовом смрћу породична лоза Обреновића заувек угасила.

Након што је спровео у дело крвави посао који који му је поверио, књаз Милош је Вујицу Вулићевића унапредио у нахијског кнеза што је подразумевало административну и судску власт. Међутим, звање и власт нису могле да га заштите од презира сопственог народа јер га је народ презрео и избегавао. Узалуд је објашњавао да је био приморан да учини злочин, јер му је Милош оставио да бира између своје и Карађорђеве главе. Они који су смели да му се отворено супроставе, оптуживали су га да је, након што је прихватио задатак који му је књаз Милош дао, требао да пошаље неког од својих поверљивих људи у Радовањски луг и обавести кума да бежи. И на тај начин би куму спасио главу, а себи образ и душу. Да би умањио презир народа и колико-толико умирио сопствену савест, платио је да се два километра од Радовањског луга према Великој Плани подигне црква брвнара, коју је народ прозвао ”Покајница”. И на изградњу цркве пала је сенка зато што је народ причао да је она финансирана златницима који су нађени код Карађорђа, пошто је из Русије донео доста новца за касније подизање новог устанка. Врло брзо је Вујица пао у немилост књаза Милоша, који му је одузео управљање нахијом и послао га у Турску у немогућу дипломатску мисију која је због Грчког устанка из 1821. године остала неколико година заточена у кућном притвору у Цариграду. Међутим, кад се Вујица вратио у Србију, Милош је наредио да му се сво имање одузме. Остатак живота Вулићевић је провео у великом сиромаштву, презрен од људи и тешко болестан. Умро је 1828. године, само једанаест година након што је руке упрљао кумовском крвљу. По једној верзији, умро је природном смрћу, а по другој, вероватнијој, је отрован. Иза Вујице су остали син Петар, који је једно време био смедеревски кнез, док га није покосила Ђакова буна, синови Димитрије и Миљко и кћерка Стојанка, који су сви прерано умрли. Прерана смрт покосила му је и сву унучад.

Сви учесници убиства вожда Карађорђа умирали су у страшним мукама. На крају, Карађорђев убица Никола Новаковић је прво награђен новцима направио имање у Левчу, у Опарићу, да би касније, прогоњен грижом савести, полудео. Погинуо је тако што је несрећним случајем са коња пао у воду која га је повукла на воденички јаз у коме је буквално био смрвљен. Никола је био удовац, а имао је сина и једну кћер, девојку од 16…

Opširnije
Opširnije

СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР

Мр Слободан М. Чуровић Апис

ЖИВА СВЈЕТЛОСТ ХРИСТОСЛАДНА

Хиљаду година је живе свјетлости главе светог Јована Владимира,

свјетлости којом се вјекови убожују .

Хиљаду година гледа очима блажени Владимир, са виса на којем столују одабрани и одбрањени Христовом непролазном милошћу.

Вријеме стари а он светац подмладив и земним пакостима непобједив.

И данас када се устремљују нови Владислави, богоругници и богокивници

услачано на Румију румену јабуку.

И данас од Твоје главе до васкрнице, свуда су наше крванице док си окренут јасном, Крсту часном.

На небу жртвом звијездиш, јер такве само Бог бира, док из врата лију богоручни млази, да боље видимо себе.

И да се молимо теби пресвети

Јоване Владимире…

Наша ср(б)ска историја вјере јесте памћење на прве, вјечне смрти и жртвовања, мучениковања.Све после тога је било понављање, још ужасније, још модерније, геноцидније.

Е такви су српски мучитељи,посјечени, засјечени смртнином, подложени, одглављени, одрубљени, али Христови, побједиоци ужаса, вјековима очеречени, храбролики, страхоносцима мржње неустрашени.

Срби христољубни, православни,чија је праведнина, побједнина у дарју духа Светога, у печатнини вјечнујућег, неодморних војника, страдалничких жића, јер Србин је Србин зато што мора бити Србин.

Сва су наша мученија, згибенија, канути златници од сузица , лелека и трпљења, само зато што смо Србници, светосавници, косовници,витезовници.Кивници нас закивали, да фреске запиште, сваки наш мучениковић је свјетлозборна жива икона, пламтива, јауком запамтљива, што мање да су били затеклиоци земног, у настаниоце небесја се уточише, усидрише, уњихани христозрачним свељубављу.

Ето такви су наши српски мученици.

Колика је само ђерданица тих непобједивих мучеништава, тих вјеровјерних угарака Богу милом, уздарака оданости.Завећаће, забожиће само онај народ што из тога страдања исклија.

Наше истинито растковање је светковање најчистијег, најплеменитијег, док смо слушали словца пастира праве вјере, ми јесмо били божији народ.

Између вјеровати и живјети било је истинска мјера, код наших првих светитеља, светилника неугасиве оданости Богу, гдје је следовало једно другом и где је снага вјере била радост побједе несавладане никада.

И наше памћење на Светог Јована Владимира јесте враћање у чистоту првости.

„Још као дечак примивши краљевство, растијаше украшен мудрошћу и светлошћу.“- каже се за Владимира у „Љетопису попа Дукљанина“ неког непознатог Зећанина који је преписан са словенског изворника.

Мудрошћу неплашивом он свјетлошћу живи , као и сви други српски свеци, они су свјетлошћу доказиви, и у свјетлости радосниви.Они су свјетлила, свјетлоносци, свјетлоштитци, светлојавци.

Свети Јован Владимир је носио то бреме, оборужан молитвама и именом Божијим које је плодотворно и заштитничко, према легенди и змије је разотровао а Господ услишио његов вапај на планини Облик да никог не уједу.

Ни прогонство у Преспу куда га послао цар Самуило није га сломило .

Иако у алкама свезан он је добромисллима одбјегао Богу.Зато му се и указује анђео Господњи храбрећи га и најављујући му шта ће се збити.

Косара када га види, кротка, блага и скромна, пуна знања и мудрости, „а речи су му слађе од меда“, своје срце му одано предаје и измоли оца да га ослободи и постаје му жена.

Он је био на висини етичких закона и владао по њима, он истински вјерује, а то значи и да живи у складу са начелима Божијим, он са Косаром „живи у светости и чистоћи, љубећи Бога и служећи му дању и ноћу, по правди краљеваше.“

Ријеч Владислава би лажна, он презре снагу дрвеног крста који је тражио Владимир као потврду да су му намјере истините.Али опет анђели га одбранише и сила Божија.

У Преспи га опколе војници љубоморног шуре Владислава и одсијеку му главу.

Његова свијетла глава је прва глава мучениковања српских светитеља коју приложоше на олтар Божији.

Све се то зби 22. маја.

Епископи су његово тијело сахранили са пјесмама и похвалама.

Чудесна исцјељења над његовим гробом свједоче о његовој светости и чистости, о љепоти његове жертве.

Косара ће пренијети и тијело његово У Крајину и положити у цркву Свете Марије.

У манастиру Шин Ђон од 1381. год. у елбасанском крају лежи тијело његово.

Јован Скилица који је живео вијек раније од попа Дукљанина говори о мученичкој смрти кнеза Владимира два пута.

Свети Јован Владимир је постао светац охридске, односно грчке цркве, да би тек посредством грчког житија и службе био 1861…

Opširnije

PRVI SRPSKI FAKULTET U LJUBLJANI

 

Informiše dopisnik: Vedran Vojvodić

Delegacija Saveza srpske dijaspore Slovenije sa predsednikom prof. Sašom Gajićem je 10. maja 2016. godine posetila jedan među najboljim i najstarijim fakultetima u Srbiji i to u Zrenjaninu. Lepo prihvaćeni sa vodstvom uz direktora dr. sci. prof. Milorada Ranči…

Opširnije

NEVERNA ŽENA

 

Tekst napisala: Mila Jovanović
Ljudski karakter je kao krivudava linija. Ide neko vreme pravo pa se savije, ispravi, a kod nekih se i prekine. Šta sve čini čoveka sa karakterom? To je onaj koji ne laže, uvek održi reč, veran je…
Koji je čovek veran? Neću…

Opširnije