Pripremio: Протинамјесник Петар Јовановић
ХРАМ СВ. ОЦА НИКОЛАЈА (ЦРКВА БРВНАРА) У РОМАНОВЦИМА СО Градишка, Република Српска
Протинамјесник Петар Јовановић – Најстарија богомоља парохије романовчко – машичке јесте стара дрвена црква у Романовцима, највјероватније и најстарија у овом Поткозарском крају. По предању њена старост сеже и до 400 год. Ово мишљење допуњује и сам изгед цркве који има све знаке старине. Приповедају се и две фантастичне приче о мјесту на којем је црква подигнута. Једна, да је било неко језерце и кад је народ тражио да гради цркву, турске су власти дале ово језерце. Људи су се дали на посао. Мушкарци су доњели камење, а жене земљу у прегачама. Језеро је затрпано, изгубило се и премјестило у сусједно село Миљевиће. Друга пак, да су Турци након бројних молби околњих Срба, дозволили градњу цркве искључиво у једном дану, а увече место градње је било одређено управо то језерце. Када су српски неимари током јутра поранили градити, језерце је преко ноћи нестало.
Било тако или другачије, важно је да је та црквица сачувана и данас уз велику бригу и самих мјештана. Црквица је непрецјенљиве између осталога и умјетничке вредности. Можда је значајно нагласити и то, да неки болесници који посећују ту црквицу изјављују, да болови у црквеном кругу нестају или се веома смањују.Тако се те приче преносе са кољена на кољено. Постоји могућност, да је та црквица подигнута кријући од турака у шуми. На ту помисао наводи сам амбиент, положај цркве обкољен је са три стране шумом, а и груби извођађки радови на грађи цркве. По народном причању промјенила је три крова. Не памте ни најстарји људи кад је посљедни пут прекривена. Ни нека бака Јања Ковачевић за коју веле да је живјела 115 год. а умрла око 1934 год. није запамтила кад је посљедни кров постављен. Црква је посједовала, истина у лошем стању, антимис издан за време Митрополита Павла Ненадовића 1749 – 1766 год. који се данас налази у ризници епархије Бања Луке. Ситно урезана цифра 1812 год. на вратима и запис на дверима 1815 год. Најстарији су датуми о њој. Али то ће бити податци вјероватно о њеној последњој поправци. Дуга је 7,40 м; широка 4,16 м обимњих зидова 1,90 м; висина до сљемена 5,75 м. Основна уздужна брвна испадају са западне стране преко 1 м због дуге и извучене стрхе, која образује неку врсту отвореног тријема пред улазом. Ојачање обимне конструкције извршено је костницима, али са унутрашње стране. Кров је стрм са широком стрехом и на челним странама јако извучен, и са источне стране за 1 м, а са западне за 1,60 м. Заобљења су постигнута врло честим роговима и прирошцима. Унутрашњи простор подјељен је на олтар и средњи дио. Притвора нема али је над тим дијелом подигнут хор са степеницама у дужини 2,13 м. Олтар је одвојен сада високом дрвеном преградом са старим дебелим довратницима царских и северних двери. Јужних двери нема. Отвори двери су на декоративан луг. Преградне даске ужљебљене су између стубова и иконостаса. Свети престо је на декоративном стубу на каквом је био и жртвеник кога сада нема. Под језемљен таванице нема, има два спојна отвора. Главни улаз са запада, правоугаоног облика величине 1,46 x 1 м. Затварају га двокрилна храстова врата дебелине од 0,55 м. Други отвор од 65 x 50 цм на олтару до југоисточног угла. За пропуштање светлости на појединим местима, служе уски прорези на брвнима. Храм је посвећен Св. оцу Николају. Пред црквом је у раније време подигнут дрвени звоник са два звона. Од старина сачуване су царске двери од тешког боровог дрвета. Горњи дио је на заобљен луг. Величина појединих крила је 141 x 42 x 4 цм. Површина је уоквирена простим црвеним шарама подељена у три поља која су предвојена црвеним и жутим простим тракама. Сва поља су исликана допојасним ликовним преставама. Технички су веома слабо обрађена, боје су избледеле а темељ се са добрим дијелом скинуо. На лијевом крилу испод полулука, насликан је Св. Архангел Михаил који држи теразије са пуно ситних љутских прилика у тасу, а у другој руци печет са рјечима: Свјат, свјат, свјат. У трећемом пољу Св. Архангел Гаврило од Благовести са крином у руци. Основа је код свих плаве боје, доле бледо ружичасте. Драперије су зелене, окер са мрким сенкама, тамно-црвене и сиво-беле, доста грубог и неукусног тона, избледело од времена. На десном крилу, у горњем пољу: Св. Архангел Рафаил, у краткој војничкој туники, маслинасто-зелене боје, црвеној хламиди и сивим крилима. У једној руци носи рипиду, у другој колут са написом: Свјат, свјат, свјат. У пољу испод њега: Св. апостол Павле, у тамно – плаво хитону, цинобер плашту, са мачем у лијевој руци и пером у другој. У доњем пољу је Богородица, са раширеним рукама како у Богородице, ширшаја небес. У лијевом углу је бјели голуб са благодатним зрацима. Царске двери нису поручбина једног ктитора, него више приложника којих су имена исписана покрај сваког лика. То показује слабо економско стање становништва. Поред Апх. Михаила записано је: Писа Анчелија (Анђелија) одкупи себи; код апостола Петра пише: одкупи себи за помен Стеван вадар. Поред ап. Павла: писа Марко за спомен себи 12 гроша и по: код Богородице: писа Иока (Јока) за помен себи гроша 119. На полеђини двери је слабо читан запис: Теодор? (Ц) Ексан? Писа ереј (апхимандрит Антоније). По књигама има нешто записа. У служевнику штампано у будиму 1799. год. на полеђини насловног листа пише: Сија службеник ест цркве романовачке писа поп Паво Бранковић месеца октобра 1855 године ден 8. На псалтиру Будимског издања 1838. год. првом празном листу: Сија књига салир попа Миаила Новковића откупи га Ђука Суруђић живијем за здравље мртвим пред душу. Бог им дао царство небесно за цванцика 1848. год. Свакако да је ова светиња запамтила многе муке свога народа што би да је сачувано од заборава било од непроценљиве вредности за упознавање ове парохије и овог мјеста.
Први пут 1812. год. цркву су прекрили браћа Пејашиновић (било их је пет), а један од њих био је ковач који је исковао све ексере за прикивање шиндре. Да би се заштитила од тоталног нестанка јер је зуб времена учинијо своје, жене предвођене свештником Велимиром Поповићем извршиле су прекривање цркве црјепом 1955. год. Жене које су водиле посао биле су: Петрана Петровић, Тривуна Макић, Јелена Кукић и Марија Тодоровић.
Зашто су жене водиле овај посао? Људи су били чланови комунистичке партије па се могло десити да неко буде искључен, а то би била велика »несрећа« за дотичног. Желећи да од заборава отргну успомену о Православном вјенчању писца Петра Коћића и Милке Вукомановић, 18. септембра 1904. год. Задужбина »Петар Кочић« Бања Лука – Београд у посљедње време организује додјелу књижевне награде »Кочићево перо« за јесен истакнути прегаоцима на књижевном пољу. На тим годшњим скупинама, народним саборима окупљали су се и општински чиновници који су на неки начин имали могућности а и потребу да материално помогну ове старе Светиње, као и поправку запуштеног пута који води ка цркви. Зборовање ове врсте код овог Светог храма има позитиван утицај на село Романовце.
Č U D N…
