Savez Srpske Dijaspore Slovenije
КЊИГА " ЗЛАТОВЕЗ МУЊА" СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ ДОБИТНИК СПЕЦИЈАЛНОГ ПРИЗНАЊА АКАДЕМИЈЕ "ИВО АНДРИЋ"- БЕОГРАД  ЗА  2014. ГОДИНУ

КЊИГА " ЗЛАТОВЕЗ МУЊА" СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ ДОБИТНИК СПЕЦИЈАЛНОГ ПРИЗНАЊА АКАДЕМИЈЕ "ИВО АНДРИЋ"- БЕОГРАД ЗА 2014. ГОДИНУ

СПЕЦИЈАЛНО ПРИЗНАЊЕ  АКАДЕМИЈЕ ” ИВО АНДРИЋ ” ПО ТРЕЋИ ПУТ У РУКАМА
СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ
У Удружењу књижевника Србије 27. 03. 2014. године  додељена су
специјална признања Академије “Иво Андрић ” – Београд. По трећи пут
заслужено специјално признање Академије “Иво Андрић” – Београд
завршило  је у рукама  новинарке ињижевнице  Славице Јовановић
из Мачванског Прњавора за најновију књигу ” Златовез муња”
родољубиве и духовне садржине Радови објављени у књизи
награђивани су на књижевним  конкурсима. Ово је њена седма објављена књига.
У жирији су били: Предраг Богдановић Ци књижевник,
проф. др. књижевности Даринка Вучинић  и Радомир Смиљанић
књижевник  председник Академије ” Иво Андрић” .
Ово је  треће  специјално признање Академије “Иво Андрић” – Београд
које је добила Славица Јовановић . 2007. године, добила је  специјално
признање Академије “Иво Андрић” за књигу” Небом  лете церски саморасти ”
и  2008. године за књигу  ” Косовски , црни  косови” Уместо  образложења
приликом уручења признања  Академије ” Иво Андрић”  Славици Јовановић,
Радомир Смиљанић  књижевник и председник Академије , прочитао је
рецензије из књиге као и посвету. Књига ” Златовез муња” посвећена је
Генералу полиције др. Братиславу Дикићу, чији лик  налази на насловној
страни књиге, због његове неустрашивости у борби за откривање истине о
убијаним Србима на Косову , уз напомену да је и сам Генерал Дикић
супростављајући се  шиптарским терористима на Косову био тешко рањен …
   Посвета
    Ову књигу посвећујем  брату, патриоти, неустрашивом генералу
полиције др. Братиславу Дикићу, који се једини усудио да уклони
споменик шитптарским терористима у Прешеву, а подигне споменик
изгинулим полицајцима и припадницима Жандармерије, који су мучени,
киднаповани и зверски убијани  од стране шиптарских терориста у рејону
села Лучане, Општина Бујановац
                  Ауторка Славица Јовановић

КОСОВО У ОКУ ЖАНДАРМЕРИЈА У СРЦУ
 Брату Братиславу Дикићу
Жандармерија, чувар мога сна, корача стазом божура,
она је једна једина, ко двозрнац из кога изникне житни клас.
Жандармерија , достојанствена, поштена, часна, одважна,
да предухитри сваког злотвора, бржа од муње, бржа од зла.
Огњишта да нам сачува, неустрашива, чистих образа,
лучевина јој Хиландар, одроду од рода се не клања
и не чека ничији климоглав.
Чувар вековног  огњишта, непоткупљива, корену одана,
ако затреба и босим ногама преко трња и преко камена.
Жандармерија се у оку огледа, чувадар кућних прагова,
дарује нам миран сан, снажнија од крвопија.
Птицу у лету да ухвати, нико попреко да те не погледа,
њима и сунце салутира, у оку Косово и Грачаница.
Жандармерија чувар мога сна, чувадар , шума, планина,
дарује ти слободу, да будеш, миран, спокојан.
Воли је сваки патриота из семена љубав набубрила,
из ње ће изнићи рукосад и зазвониће звона Дечанска.
Несаломива, муња огњена, да крвопију шчепа за врат,
погледом када засева, душману колено поклекне тад.
Они су ту, ти не осећаш , дишу са тобом, знају ти дах,
у близини су да осоколе те, да прогледаш и да ојачаш..
Жандармерија има корак лак, са осмехом у оку кад те погледа,
минска поља да су около, ти опет би био спокојан.
Жандармерија, пожртвована, корбач  и шибу не призна,
крвник и изрод да ти не приђе, крвљу да сачува кућни праг.
Чувар Светиња, ружа многоцветница, кад увене један,
цвета други пупољак
и трнопоље да прегази , да ти донесе сунчев зрак.
Да сачува светилишта, изникла из камења,
ко љута трава видарица, мелем су за наш  миран сан.
Да сваку тајну сачува, преко кршева, преко планина,
сачува Косово жилиште, чувају Светог  Саве на Врачару Храм.
И ако некад залуташ, пронаћи ће до тебе траг,
увек је ту близу нас, кад корача муња засева тад.
И ако немаш  брата свог, побратим биће ти довека,
до највишег врха планинанског , стиже у неколико корака.
Шарку у недрима Шар – планине,  да ухвати за  тили час
одан до гроба, пожртвован
у чамцу без весла, рукама ће да завесла.
Овде свако се познаје, сви за једног, један за све ,
и побратим и посестрима, ко заклетва изговорена.
Жандармерија, наша икона, за отаџбину спремна живот да ,
да се на вековном Косову,  још дуго љуља српска колевка.
И ова песма је песмодар, најлепших птица  гласодар,
Србији  нико никада неће бити владар , ни  господар,
Жандармерија , неуништива, непобедива , неустрашива ,
кремен и камен , огњиља, босиљак , крст,  Раваница .
А у њиховим редовима  и њихов стари командант
увек одважан , увек упоран и брат Дикић Братислав!
НА ОВОМ МЕСТУ  ЋЕ СЕ УВЕК ЗАСТАТИ
( Пред спомеником изгинулим полицајцима у Прешеву,
припадницима Жандармерије, који је подигнут залагањем
Генерала полиције др. Братислава Дикића )
На овом месту ће се увек  застати,
урлик до неба, чује се сад,
изнад ће летети, соколи, косови,
супростављајући се маглуштинама.
Овде су шиптарски терористи,
покушали да заведу терор и страх,
мучили  и зверски убили,
двадесет полицајаца.
Њихова бесмртност ће надвисити,
надолазеће векове,
а овај спомен  на непомен,
оснажиће сећање на њих сад.
Њих су мучили и зверски убили,
очи им вадили орловским канџама,
тај змијарник што се довлачи,
иза Проклетијских ланаца.
Овде не салутирају само богаљи,
док јављају се јасновиђења,
рушили су нам светилишта,
непоражена истина је остала.
Остају  овде да стражаре,
рано откинути пупољци
и мртви, бесмртни непогажени,
чувари Србије ко кондори.
Залуд се труде тамничари,
залуд носе маске, лик им се зна,
Жандармерија још је снажнија,
овде на светом месту застала,
Да се поклони сенима умрлих,
што лете небеским пространствима ,
што засијаће и биће путоказ
звездарница Православља, вековна.
Слава им !
КОСОВО ЈЕ ЛАЗАРЕВО ЗАВЕШТАЊЕ
Косово је наше завештање, ми сејали, зар да туђин жање,
чује се ветрова даворијање, кумрије и кукувије оплакивање.
Завет Лазара и и земље вечне, у праскозорје и подмесечје,
Царске Двери завичају зову, врата иконостаса на Косову.
Отварају се тестаменти, ореоли над главама светих,
еј, Косово, од јасике грано, трепетљиком будиш, Видовданом.
Није човек него изванљудник, ко земљу своју прода, туђу љуби,
с колена на колено пренећу, гавранови огњиште прелећу.
Еј, Косово птицо ластавице, надлећу ти  небо кукавице,
док отварам та прелепа врата, Царских Двери, свете Грачанице.
Узмем стручак траве Видовчице, ноћ уочи Светог Видовдана,
тад сањају несуђенице, изгинуле веренике давног Косовдана.
Али увек има изданака, чак и тамо где је чемерика,
над огњиштем још висе вериге, ко јасика трептим, трепетљика.
Живот као воденичко коло завичају,  црњушо, Косово,
на бабине донећу ти сунце, Царске Двери, тамјанике пуче.
Ко босиљак, гороцвет и божур, чуваркућа, смиље, Lазаркиња,
ниче песма о крвавом боју, ко лековит грм из манастирских рушевина.
Очију ми, кунем се на верност, не случајно баш у Светог Вида,
у завештану Лазареву жељу, у завичај, што душу покида.
Еј, Косово наше завештање, отвори нам своје  Царске Dвери,
нек долети јато соколова, ту где су векови се срели.
Ја не рушим кукувије гнездо, ако певам о сунчаном колу,
пшеница ми порасла до неба, за Видовдан бићу на Косову.
Да растргне те чопор би курјака , о Косову певала ми мајка,
Косово је наше завештање и рађање а и умирање,
ко гуслара гусле јаворове и његове очи што не виде,
на Косову манастире пале,  нек злотвору очи обневиде.
КОСОВО НА БАРИКАДИ
Брату, генералу полиције др. Братиславу Дикићу
Израсте ми биљка Лазаркиња, чуваркућа, божур, рукосади,
мој драги, гороцвет из стења, заноћио ту на барикади.
И пристижу међаши сторуки, да корење поваде из земље,
а не знају лозинку славуја, крилате ми песме омеђене.
Са враниним пером да ли пишем, није срце бодљикава жица ,
да се чује крила лепетање, митарење птица ругалица.
Косово је наше житно поље, нек туђину буде пустопоље.
Косово је наше завештање, ми садили, зар да тудин жање.
Брдо од стења је на путу и док ми сенка на земљу пада,
голоруки крај ватре поноћне,заночимо код последњих барикада.
Еј, Косово моје безвремено , чудотворна набујала реко,
Ивањско цвеће мог огњишта, расков траво,  живота колевко.
Чак и да си иловача само, самородно моје уточиште,
анђео над анђелима ти си, песмопоја дивних izvoriste.
Хоће да ми забране да ходам, светиње и манастире пале,
стопала би радо ми одсекли и да су нам повијене главе.
Косово је ружа многоцветна , један цвет увене а други процвета,
као врбе поткреsане гране, бујају тек кас су поткреsaне,
еј, Косово гусле јаворове, с колена на колено пренете,
ридају ти затегнуте жице,  авет хоће да љуља  колевке
Ми знамо одакле смо дошли и остављали путем крајпуташе ,
на Косову кости су предака, еј, Косово огњиште си наше ,
Еј, гусларко  песмо свих гуслара, у крило ћу положити гусле,
гудалом ћу прећи преко струне, Косово ће опет да Васкрсне!i

У ЗЕМЉИ ГДЕ СЕ РАЂАЈУ ПОСМРЧАД
У земљи ратова, деца се рађају после очеве смрти, зову их посмрчад,
рађају се на царски рез. Небо им пресеца пупчане врпце
у руке их прихвата бабица и дарује сиротиштима…
Очи им најтужније, радиоактивне, сијају у мраку, они су првенци и првород,
предодређени су да носе гас – маске, да се заштите од тровача,
њима је хелијум и кисеоник једини спас,
док босоноги корачају, минираним пољима рата…
Они не знају где су им гробови очева , детињство им уљези отели…
Од њихових живота више вреди проклета нафта.
Живот после смрти, њихов је једини Дародар, осуђени да дишу на цевчице,
чак и материцу која их је на свет изнела поједе рак…
Молитва за мир, њима је загрљај Неба место где се бескућник скрива од кише.
Моћне дрвосече исекоше шуме, чије су крошње платна неба,
ко кичице сликарске.
Ту нема кисеоника , ту се бори за дах.
У земљи ратова деца се рађају после очеве смрти , рађају се сирочад.
Њихове мајке наричу, гледајући облаке,
што се крећу у правцу кретања сказаљки сата.
Кад би се сви ратови света претворили у један јаук,
пробили би звучне зидове далеких сазвежђа …
Небо је звучник.
Кад се роди истоданче, живота и смрти на тромеђи ратова,
да светлуца кроз живот као опомена,
да га региструју сви радари света.
Житна му поља затрована отровима рата…
Не памти оца бранитеља, копача ровова.
У току је трансфузија, пресипање крви,
из  жиле живог човека у жилу мртвог. Неуспела реанимација…
Овде се рађају мртви, небо им талисман.
Злотвор им узорао њиве касетним бомбама.
О земљо моја, непроклијало семе, неће ти родити земља изуједана.
Мени је данас затруднела песма и рађа стиховима, мајки лелекача .
У мојим сиротиштима живе деца рођена после очеве смрти.
ожигосана пре рођења.
Питање је дана кад ће их појести рат,
док корачају кроз живот светлуцајући.
У њиховим очима не сија сунце….
Дајте им ваздуха….
Песме ми нецензурисане….
Овде се рађа посмрче са спрженим оцима хемикалијама рата,
из светских лабораторија смрти…
Јуче Србија, данас Сирија,
хоће ли икад прогледати човечанство,
хоће ли прогледати Јустиција !?
Ваздуха хоћу…
Рађају се двоглави и богаљи, радијација им лична карта…
Даруј им Боже , живот љубави, Дародар,
усвоји заморчад нечовека,
даруј им ведро небо и сунца зар,
да из земље не ниче затровано семе ,
хемијског оружја…
Од тог хлеба испадају зуби и опада коса,
последњи је час да се отрезни човечанство.
СТОП – ратовима  ….
Белешка о аутору.
Славица Јовановић је рођена 15.9.1969.год.у Шапцу. Пише поезију и
прозу. Професионални је новинар,члан Удружења новинара Србије (УНС) и
стални сарадник више редакција.
Објавила је збирке песама”Алилуја” ,Издавач Књижевна омладина Панчева
1995.год. “Албатрос” , Удружење писаца Србије, “И уби дрво човека” ,
ауторско издање 2002.год., “Небом лете Церски саморасти”, Заслон
2007.год. ,”Косовски црни,косови”, Удружење писаца Србије 2008.год.,
“Подсмевач” , Удружење писаца Србије 2009.год.”Златовез муња” ауторско
издање 2014
Заступљена у више од sто књижевних зборника, у антологијама” Песме о
мајци” приредио Бранислав Бојић,  “Антологија Чивијаског хумора и
сатире”  приређивача Живка Гавриловића,  “Бисери Балканског афоризма”
 Васила Толевског,  “Прва EX -YU антологија” Сабахудина Халиаџића
,”Словар о одселнику”  Милића од Мачве, “Чегарске ватре”, Удружење
писаца “Глас корена” из Ниша, у “Сведоку историје” адвоката Вељка
Губерине, у енциклопедији “Новинари и публицисти Подриња” приређивачи:
В. Бујишић-С.Матић , у зборнику афоризама “Извајане мисли 4”
приређивача Славомира Васића и Ивана Матејевића, као и у једној
монографији; u књизи  “  Виђенији  Мачвани “  , у  издању  :Удружења
 књижевних  стваралаца  “Завичај “  из Сремске  Митровице . Заступљена у
‘Видовданским  беседама ” 2013 .  Вучјак , Прњавор БиХ . … У
антологији ” Завештања” , Удружења  Српских писаца из Швајцарске, у
антологијама”  Сабора духовне поезије” – Раковица , у  албуму Крајишке
песме итд ..
  Финалиста “Ратковићевих вечери поезије ” у Бијело Пољу, од 1996.год.
до 1999.год. Финалиста”Подгоричког поетског фестивала” Подгорица
1999.год, Финалиста “Српског пера”у Јагодини више пута. Награђена
трећом наградом на књижевном конкурсу”Лаза К. Лазаревић”  у Шапцу
1994.год. за приповетку, добитник треће награде”Вукови ластари”
lозница  1995.год.,Добитник повеље Свесрпског Савеза
К.К.К.”Карађорђевић” за поезију 2002.год.,Добитник друге
награде”Рудничка врела” У Горњем Миламовцу 2003.год.,Добитник друге
награде у Вранићу за афоризме”Оловко не ћути” 2011.год.Добитник
специјалног признања Академије”Иво Андрић”-Београд, за књигу “Небом
лете Церски саморасти”  , за 2007.год. и добитник специјалног признања
исте Академије за доследно песничко промишљање о страдању Срба,односно
за књигу”Косовски црни косови” за 2008.год.Добитник  специјалне
похвале за песму на Међународном конкурсу “Драган Жигић” 2012 год.
Добитник друге награде за афоризме на Шестом  међународном фестивалу
хумора и сатире “Милован Илић Минимакс” 2012.год.Tакође , освојила је
друго место за афоризме и на Седмом међународном фестивалу хумора и
сатире ‘Милован Илић Минимакс ‘ 2013. год.
На Фестивалу поезије Барајево 2013. године освојила прво место за
мисаону поезију .
Добитник “Позлаћеног афоризма” и аутор најбоље сатиричне приче на
књижевном конкурсу хумора и сатире Мркоњић Град 2012.године.
На књижевном конкурсу Мркоњић Град 2013. године,  хумора и сатире ,
награђена је у  четири категорије, освојила је ‘ Сребрни афоризам’ , у
категоријама најискреније сатиричне приче, најбоље сатиричне песме и
најизазовнијих  афоризама , њена остварења су проглашена најбољим .
Добитник  ” Позлаћеног  афоризма” и награђена у још три категорије у
Мркоњић Граду  2014, за  најизазовније афоризме , најтачнију сатиричну причу
и најоптимистичнију сатиричну песму .
На ‘Банатском перу ‘ Житиште   2012.год . у организацији  Библиотеке
‘Бранко Радичевић’ њена прича проглашена је за најбољу . На X III
Међународном књижевном јавном  конкурсу у  Мркоњић  Граду  2014. за
љубавне пјесме над пјесмама,  њена песма је проглашена за најуспешнију
у категорији ” Најзаводљивија  љубавна песма”
  Члан je…

Opširnije
JUNACI NA DELU

JUNACI NA DELU

Tajna akcija srpskih aviona G-4 u ratu protiv NATO
Tačno mesec dana posle početka agresije i bombardovanja Jugoslavije 1999. NATO se nalazio pred velikom proslavom 50 godina postojanja i još većim izazovom šta uraditi u ratu protiv Jugoslavije. Da li pojačati bombardovanje i po cenu…

Opširnije
Lepe pesme srpskih književnika

Lepe pesme srpskih književnika

PONIŽENOST SRBA
SLOVENIJA ZEMLJA MALA, A NEKADA ZEMLJA SLAVNA,
DOK JE BILA JOŠ U JUGI, REPUBLIKA BEŠE GLAVNA.
SRUŠIŠE JE KOMUNISTI,
SA DVA LICA ONI ISTI.
ZA SVE LJUDE PA I SRBE, BLAGOSTANJA BEŠE TADA,
SIJALO JE SUNCE SVIMA, VELIKA JE BILA NADA.
OD BRIJONSKOG…

Opširnije
VESELA VEČER POEZIJE UZ BAND BUMERANG IZ SRPSKE

VESELA VEČER POEZIJE UZ BAND BUMERANG IZ SRPSKE

U velikoj dvorani Društvenog centra u Ljubljani – Bežigrad 28.03.2014. u 19:30h Predsednik Saveza srpske dijaspore Slovenije g. Saša Gajić, pozdravio je prisutne, te zaželeo svima ugodno raspoloženje uz dobro veselje. Savez srpske dijaspore Slovenije organizovao je i izveo uz svoje članstvo kulturno…

Opširnije
ПРИНЦИП ИЛИ ПРИНЦИПОВАЊЕ ПО ГАВРИЛУ

ПРИНЦИП ИЛИ ПРИНЦИПОВАЊЕ ПО ГАВРИЛУ

Припремио: Мр. Слободан М. Чуровић
И би Принцип. Именом, Гаврила. Презименом муке .
И би принцип. Био и остао поносни зауст и збир свих ср(б)ских ријечи, најоштријих, најхрабријих.
Принцип изговорна бројка за заум опаких намјера КиК –а, којима је Србија била сметња да остваре Дранг нацх Остен (продор на Исток).
И би Принцип у Сарајeву граду, плотуни слободе, символ подвиговања и страшног избора, части и дате ријечи. Рука затегнута, Гаврила жишке ,прва је стријела слободница у Европи, против тиранског, ауторитарног система, који је млио и понижавао мале народе, под видом демократског удешаја.
Гаврило из куће гласите, чији надимак некад бјеше Чека, вребао је и дочекао најстаријег престолонасљедника Европе, са пријетећим ратничким амбицијама, који баш на Видовданак, то најдаље небо Србиново, хтједе да војним маневрима застреца Србље, Пијемонт и тада узданицу свих Словена, измучену, уморну балканским ратовима, да би демонстрирали силу, на Дан завјетовања Обилићевског, баш на тај Дан, а како рече Џон Рид…..
Све се закувало раније, иако би многи данас да наметну слику ревизије историје, да побједнике проглашавају залуталима, да губитнике чашћавају, ко да је наш изгиб њина прћија  и још увијек, као свекада ср(б)ском крвљу и да на костима Ср(б)ским, гради новоколонијалне вавилонске куле, лажијезика и лажичињеница.
Како велики латиноамерички писац, творац „магијског реализма “Хорхе Луис Борхес вели: “ Аустрија је по сваку цену хтела рат. Атентат је био само изговор.“(Др Младен Мирић , Српска баштина , Београд , 2013, стр.33).
Све је раније договорено у Конопишту у лагодним буржујским шетњама, освједоченог мрзитеља Срба,Кајзера Вилхелма II и крутог клерикалисте Франца Фердинанда, јер: “нису због Принципа „заратиле највеће државе, већ због тежње немачког Рајха  и К и К за премоћи у свету и пута на Исток.“
Зар у Аустрији већина учених људи није била за рат.
Зар у ратничком прогласу Ки К – а није пријетећи истакнуто: “Србија мора умрети.“
Зар први логор у свијету у I свјетском рату, али за Србе није увела Ки К-а.
И није тада умрла Србија (но се вазнела у истинску епопеју). Али је касније и као вазда умирала (али и васксавала) на рате, јер нам је кућа на друму, па смо у њу пуштали чуму, да останемо на беспућима од немила до недрага, у безуму, у суровој истини да ниједан народ нијесу толико кажњавали као нас, што јесмо имали принцип, што принциповасмо  и лобањама свијетлисмо, што се наше синђелићевање, гавриловање, тепићевање, саичићевање, гавриловићевање, претвори  у мит, у жучну пјесму трагичницу, мученицу.
И би Принцип, са укоријењеним стопама, којих више  нема поред Миљацке, а вода протиче и не каже ништа, али она зна, за најширу стопу, натврђу петљу младобосанаца, на чијим уснама бијаше као аманетски припјев ријеч жеравица, Богдан Жерајић.
„Ко хоће да живи нека мре“ , ко хоће да јесте, нек не буде није, ко хоће сад нек не буде послије. Ко хоће, ко смије, коме баста, коме је мрети као и жељети.
Тај хитац и данас путује Јевропом, старом усидјелицом, напудерисаном прекрајањима, пребрајањима, превртљивостима.
И би хитац. И би добар. Од Гаврила. Из Обљаја, који се нама јавља, глувој дјеци, па не видимо стопе, ту пест од зора, јер да би ушло у пјесму „аутоматика“ , кроз погибију се мора.
И много касније од тог хица други су хитачинама  осиромашеног уранијума поранили да нас чашћавају, умјесто барутног повјетарца Гавриловог, изручивали су торнада ратних ђаконија, да се још освете, јер нијесу се никад нама осветили, док кивно нас попречују, условљавају, јер недовољно су нас убили.
И би Принцип, и јесте и биће принцип.
Онај вјечни, из Терезина, мученик у ледној тамници, од гуја и акрепа, завезан за алку, да не утекне, а он им утекао, но не знају, у бесмртност се преселио, иако му једна рука на земљи остала, другом је Бога пригрлио.
И сад је сен што светли, па наврати каткад у Беч, да још једном упише своје име ср (б) у књигу жалби и опомена. Истргнуће је они, поцијепати, но потпис части Гаврилов је остао, не могу га препрати, ни његов тајни код.
(Кажу да је  мемљива  тамница после паћеничке смрти Гаврилове  а по тијелу му бијаху гнојне ране величине тањира), да је након исељења из овог свијета, кажњавања најбестидбнијег и најбездушнијег, та тамница била окречена у црвену боју, са букетима цвијећа. И ма колико би је пута прекречили, остајала је та боја, млазница Гаврилове крви, како је говорио послије затворски чувар.
Та млазница, та омладница, та тужна српска јасика, још и данас чудесношћу херојства жила , но је ли у нама остало још ,  и колико  колико оног смијемо ли, колико је у нама остало још Гаврила.
 
У Подгорици , 21. 3. 2014…

Opširnije
POŠTOVANJE - U ALPSKOJ DEŽELI NOVO VODSTVO DIJASPORE

POŠTOVANJE - U ALPSKOJ DEŽELI NOVO VODSTVO DIJASPORE

Javlja dopisnica: prof. Jovana Vujičić

Godišnja skupština Saveza srpske dijaspore Slovenije održana 21.03.2014 u prostorima na svom sedištu   (Linhartova cesta 13 Ljubljana) za vremenski perod od četiri godine izabrala je novo vodstvo i to:

-    predsednik saveza prof. Saša Gajić, univ. dipl.polit…

Opširnije