Представљамо вам лепу Рајку Милишић песникињу из Бањалуке (Поткозарја) са њеним песмама

ШТА БИХ ЈА БЕЗ ТЕБЕ 

У мору свакодневних, досадних слика

нека звијер канџом срце ми гребе.

Ко за сидро, ухватим се твога лика;

кажи ми, шта бих, шта бих ја без тебе. 

А киша, киша лије. Соба без сунца.

Све ријечи у мени се свађају.

Стигли смо, најзад и до тога врхунца –

очи нам се ватром саме гађају. 

Пуста, простана мора. Велики вали.

Откад те имам, више познам себе.

Толико смо много једном другом дали.

Кажи ми, шта бих, шта бих ја без тебе.

Дала бих ти сад крви и много више;

у мени шарене змајеве пушташ.

Не постоји гумица којом се брише

та љубав, кад дишем – како слушаш.

ОДУМИРАЊЕ ДУШЕ 

Теби и мени нема спаса,

ово љето је љето суше;

То је само једно одумирање душе. 

Тебе и мене једу црви,

успомене прошле нас туше;

То је само једно одумирање душе. 

Било је лијепо, признајем,

ал’ лоше ствари добро руше;

То је само једно одумирање душе. 

Нема суза, јер чему све то.

Кроз нас, ето, сад вјетар пуше;

То је само једно одумирање душе.

ПАРИЗ

Његове очи увијек ме прате

када ћутим и када се смијем

његове очи увијек ме воле

када добра сам и када нисам

Поглед му сеже дугим километрима

и видим да ме гледа

као да је ту

овог часа.

Волим кад ме грле његове руке

и када

као свила његова коса њежно чува моје прсте.

Волим кад не зна да га дуго гледам

па ухвати мој поглед и као да му је жао што и он мене гледао није

насмије а заправо без гласа каже:

Волим те.

Његов ехо док изговара моје име руши планине.

С њим бих пошла тамо гдје нико био није.

И као за утјеху, склапам очи да га гледам.

У њему је вјечни град љубави.

Када ме питају да ли сам икад посјетила Париз, насмијем и кажем:

– Да, он је мој Париз.

УСКС – аутор песама Рајка Милишић