NAJLEPŠE PESME UDRUŽENJA SRPSKIH KNJIŽEVNIKA SLOVENIJE I NJIHOVIH PRIJATELJA

ДА ЛИ СИ БИО СОКОЛЕ

Да ли си био, соколе,

У паклу Газиместана?

Јеси ли видео, соколе,

Обиље нових рана?

Да ли си био, соколе,

У порти Пећке патријаршије?

Јеси ли чуо, соколе,

Јецаје од бола страшније?

Да ли си био, соколе,

Над небом Призрена града?

Јеси ли видео, соколе,

Где народ српски страда?

Да ли си био, соколе,

Где горе српске светиње?

Јеси ли чуо, соколе,

Из гроба Милош преклиње?

Да ли си био, соколе,

Код Штимља и код Хоче?

Јеси ли видео, соколе,

Да крв нам опет точе?

Да ли си био, соколе,

На новој међи Мердара?

Јеси ли чуо, соколе,

Вапаје цара Лазара?

Да ли си био, соколе,

Близу Косова поља?

Јеси ли видео, соколе,

Репризу страшнога боја?

Аутор песник Милоје Вељовић

Trenutak sreće

Pokloni mi samo trenutak sreće

Svojim osmjehom što srce para

A nakon toga neka bol kreće

Svejedno za ljubav ja nemam dara.

Na ramenu mome još nemir vlada

Od smiraja noći do trenutka mira

I kada me nemoć tuge teške svlada

Taj vjetrić nemira još mi dušu dira.

U srcu tračak neke tople tuge

Nešto me boli, ali srce puni

Nisu to boli neke strasti duge

Nego su dani bez tebe mi dugi.

Zato i tražim tog trenutka dio

U meni će vječno u plamenu sjati

Znam da je i kratak, al meni je mio

Još uvijek se pitam:,,Hoćeš mi ga dati?”.

Аутор песме Билјана Добриловић

БРАНИЋЕМО ТО ЈЕ ПРАВОСЛАВНО

На несрећи срећа се не гради

то су преци учили нас давно,

не дирајте Метохију Свету,

бранићемо – то је православно!

Не газите Поље с Божурима

ту из крви изникли су давно,

то је наше срце у грудима,

бранићемо  – то је православно!

Склоните се орлушине црне

Бијелог орла то је небо славно,

немојте нам заклањати Сунце,

бранићемо – то је православно!

Не арчите царске винограде

свето вино ви не знате пити,

поново ће винотоком тећи,

опет Призрен мора српски бити.

Да га воле, чувају и бране

Косово је Бог Србима дао,

небеском их приближио царству

за своју их дјецу одабрао.

Аутор песме Зорка  Чордашевић

ПРОЛЕЋНИ ПАРАДОКС

Цвеће свуда царује – ја зебњом треперим

Изашле су кртице, сем оних у мени!

Бехар бели навире – ја неспавом жутим

Неки срећни певају – ја заливен ћутим!

Бистре реке протичу – ја у муљу везан

Ко мува без главе  – ни пијан ни трезан!

Кише свуноћ падају  – ја у локви суза

Не осећам пролеће  – у зими ми душа!

Поветарац ћарлија  – ја збуњен у мраку

Не приметим вихоре  – везан сам у џаку!

Времена су пакосна – године су луде

Донели су пакао  – невоље за људе!

Нељуди на врху  – криза је морала

Луд збуњеног урнише  – најезда је мрава!

Поштени се прикрива – честит образ чува

Превртљивац окреће – како ветар дува!

Осетљиви уздишу  – безобразни блеје

Паметан се крсти – блесави се смеје!

Сиротиња надничи  – властела се слади

Лопови се богате –  научени ради!

Драги Боже, помози  – донеси нам правде

Да се више привреди – да се мање краде!

Да се осмех шири, да се душа хлади

Да се сити напију, а наједу гладни!

Аутор песник Милоје Вељовић

Ф8

Незнамколикосурасположенетвојеруке,

дамеодведешизовебуке –

и прашине.

Терукећедамисесвиде, 

заборавићусвеонезавидене, 

игласине. 

Незнамколикосурасположенетвојеусне,

дамисенавраткрадомспусте –

изаробе. 

Незнамколикосурасположенетвојегруди,

даслушамдоксенањимабудим –

твогсрцазвуке.

Умарајумисеполакоочи,

вријемејесурово – већједномдођи – 

иодведиизбуке.

Аутор песме Марија Ђурић

НЕУЗВРАЋЕН ЛЕТ

Једнога дана

схватих – схватићеш и ти,

да живот није

што си мислила,

схватићеш знам,

сигурно знам

да код мене,

остадоше ти крила.

Једнога дана

зелене ти очи,

неће имати суза,

пресахнуће врело,

само ћеш тек тада,

схватити истину,

да те срце моје

искрено вољело.

Али тога дана

већ биће касно

љубав изгуби

неузвраћен лет,

схватићеш тада

ал; биће касно

да ниси онај,

сав мој свијет.

Аутор песме Илија Тодоровић

НАЈДРАЖЕ БРЕМЕ

Е мој Кирил-мирише јутарња кафа,

Уништавам јој боју сад оста, доста млијека,

црну не волим, мислим да није здрава,

добра за разбуђивање, некао Врбас ријека.

Отвори очи, и уши, знам ја да се правиш,

а овдје земља се помјера, и Врбас Сави жури,

е мој Кирил кад ти не,можда се Дунав јави,

њему трошкови позива нису толико скупи.

Е мој Кирил- немаш ти благе везе,

одозго гледајући твоја је штета већа;

како се тијело стреса од несносиве језе,

испод прометних улица протиче наша срећа.

Октобар – ту је између твог и мјесеца мог,

Некад је Ми'ољско љето, а некад рани снијег,

Обично накрају каже се: “Тако је хтио Бог”,

Е мој Кирил- ово наше је бијег.

Бјежимо, али дошло је и зато вријеме-

на површини је –узалуд вјетар сад пири;

постао си ми тежак-најдраже моје бреме-

слушаш ли Дунав ноћас-е мој Кирил.

Аутор песме Марија Ђурић

СЛИКЕ ПРОШЛОСТИ

Дан јесењи магла обавила
Два коњчета тупо рало вуку
Десницом се мајка прекрстила
Док је оцу целивала руку

Крај Укрине ручак му постави
У очима радост му засија
Већ три дана танке бразде прави
Под којим ће пшеница да клија

А увече кад се кући врати
Мјесечеви зраци када сину
Једно коњче мора оседлати
Врећу жита самљети у млину

Воденица чека свог млинара
А слапови пјевају у хору
Жрвањ жито у брашно претвара
Млади пјевци најављују зору

Док из клупца брашно вади
И лагано ставља га у врећу
Благосиља и њиву и воду
И целива упаљену свијећу

По коњчету мраз се ухватио
А мораће брначу да вуче
Отац га је у стопу пратио
Раном зором стигоше до куће

Испред куће дочека их мајка
Поносно је испред оца стала
И она је зором поранила
Крај Укрине жито насијала

Ова пјесма посвећена је љепоти Укрине и живота на њеном сливу.                                           Награђена у Београду, објављена у још неколико зборника поезије.

Аутор песме Ратко Поповић

СТЕПАНУ СЕРГЕЈЕВУ КОЗАЧКОМ
МИТРАЉЕЗЦУ

Козачка те роди мајка
Ти си понос свих Козака
Увјек ти је била жеља
Да израстеш у јунака

Са супругом Катарином
Уђе у брак, одан вјери
Господ вам је подарио
Синове и лијепе кћери

Десетеро ваше дјеце
Украсише славно племе
Бог замоли своје свеце
Да их чува кроз зло вријеме

Још си троје отхранио
Ти освјетла роду лице
Двоје брата рођенога
И сироче са улице

Јуначка ти слиједи слава
Ловори ти груди красе
Најбољи си митраљезац
У Русији нека зна се

Кад је Хитлер ударио
И ставио вас на муку
Носио си ти митраљез
У Козачком храбром пуку

Дрхтао је љути Швабо
Испред вашег славног пука
Много их је покосила
Твоја храбра десна рука

Бранио си и Лењинград
И успио да га спасиш
Твој се живот ту угаси
Сад Црвено брдо красиш

Аутор песме Ратко Поповић

ЗА ТАЈ ОСМИЈЕХ БЕОГРАДСКИ

Осмијехлицекрасиоми,

узагрљајкадтикрочих,

ал'каддођохјаодтебе,

сузабјехупунеочи.

Немирсрцемгосподари,

близинамитвојаприја,

адаљинасвојечини,

добрознамо, и ти и ја.

Чаробнајеноћтобила,

Београдоммјесецсјао,

свакидамарсрцамога,

тебиједрагаприпадао.

И свелијепократкотраје,

нашабајкабрзопрође,

останададачекамо,

коћекоме – саддадође.

СадБеоград- БањаЛуци,

поздравшаље, рукешири,

ати и јатугујемо,

друштвосунамсаднемири…

Аутор песник Илија Тодоровић

Mjesečina

Mjesečinom lutaju moje misli

Livada orošena toplom rosom

U glavi bubnji, kao magnet stisli

Predjeli sa ravnom i strmom kosom.

I baš tu na travi pod hrastom

Često se sjetim noći bez snova

Pozdrave šaljem jesenjom lastom

I čekam naša proljeća nova.

Gledam u nebo i zvjezde što sjaje

Zamišljeni mjesec ogledalo traži

Treperenjem svojim znakove mi daje

Dogovor što sklopišmo da i dalje važi.

Uz livade rosne i mirisne trave

Pod hrastom koji svjedok biješe

Mjesec potvrđuje istine i  jave

I da mlada srca nikad ne pogriješe.

A ti kao pustinjak u dalekom svijetu

Oazu još tražiš ispunjenu mirom

Ne mareći puno za samoću kletu

Mjesečina postaje vapaj za nemirom.

Аутор песме Билјана Добриловић

КОСОВСКО  ВИНО

Ти си симбол крви Христа

из Путира пијемо те,

са Богом нас сједињујеш

и проводиш кроз голготе.

Најбоље си и најслађе

са Косова земље наше,

гдје је свака стопа света,

гдје Цареви цареваше.

Цар те Душан заштитио

у Законик његов стаде,

да у свијету најбоље си

да те нико не украде.

Косовским је вином Лазар

Витезове  причестио

у Небеско свијетло Царство

довијека  се преселио.

Ти си моме роду свето –

и кад пјева и кад плаче,

кад вјенчава и крштава,

сахрањује, даје даће.

Ти си симбол крви Христа –

Света Причест одвајкада,

уз тебе се Србин куне

за Косово и да страда.

Аутор песме Зорка  Чордашевић

JЕДВА ЧЕКАМ ДА ПОРАСТЕМ

Лупају ми чврге стално

И везују снове ланцем

Немој ово, немој оно —

Једва чекам да порастем!

Чувају ме са свих страна

Круже за мном као ласте

Скоро су ме урамили —

Једва чекам да порастeм!

Климам главом без престанка

И пред знаним и пред странцем

Свега ми је преко главе —

Једва чекам да порастем!

Урнишу ме разном храном

И кљукају као прасце

Цео живот само једем —

Једва чекам да порастем!

Купају ме сваког дана

Телом мећу разне мазе

Недају ми ни да дишем —

Једва чекам да порастем!

Плезе ми се намигуше

Сматрају ме мега малцем

Остати ми неће дужне —

Једва чекам да порастем!

Аутор песник Милоје Вељовић

НЕЖНИ  УБИЦА

Молим те ако ме нађеш

испод жутог листа брезе

на обали некој… далекој

где шеташ своју савест

у крзненој бундици мекој

немој ми будити снове!

Управо сватове китим твоје

кроз мекоту прозирне зоре

и немој никад никоме рећи

да си нашла овај споменик худи

јер овде сам пао љубав бранећи

тугом сакривен од злих људи.

И пусти нек ови вранци Ати

повуку чезе свадбе твоје

а мени ако се песма врати

биће то Реквијем за нас обоје

јер могу само у сновима

предадати се набоју среће и стида

загрлити земљу са пустоловима

не желећи да ми ико ране вида

остави ме да трунем покривен

лишћем

уз музику Цигана весела лица

и знај волео сам те свим својим

бићем

ал сад ме загрли самоћа, тај нежни

убица.

Миладин Дабетић

Пећ –    Београд

ZA TAJ OSMIJEH BEOGRADSKI

Osmijeh lice krasio mi,
u zagrljaj kad ti kročih,
al kad dođoh ja od tebe,
suza bjehu pune oči.

Nemir srcem gospodari,
blizina mi tvoja prija,
a daljina svoje čini,
dobro znamo i ti i ja.

Čarobna je noć to bila,
Beogradom mjesec sjao,
svaki damar srca moga,
tebi je draga pripadao.

I sve lijepo kratko traje,
naša bajka brzo prođe,
osta nada da čekamo,
ko će kome – sad da dođe.

Sad Beograd Banja Luci,
pozdrav šalje, ruke širi,
a ja i ti tugujemo,
društvo su nam sad nemiri…

Autor pesnik Ilija Siniša Todorović

ŽIVOTNA STIHIJA

Uprte su nebu,
moje tužne oči,
tražim onu zvijezdu,
skrivenu u tmini,
pitajuć se da li,
u san kad mi kroči,
ili će se zalud,
nadati sudbini.

A sudbina ta je,
pute ukrasila,
spojila nam srca,
pa ih razdvojila,
eh da li ćeš ostati,
ko nekad mi mila,
ili mi se nada,
uzaludno snila.

Ti si sad na jednoj,
ja na drugoj strani,
znam da srećna nisi,
ko što nisam ni ja,
čekaju nas tužni,
bola puni dani,
rastavi nas eto,
životna stihija.

Autor pesnik Ilija Siniša Todorović

ПРОСВЕТАРСКА ПЕСМА

Данас ћу разбити последњи малер

Нараслој зебњи стати на врата.

Новчаник празан нећу да видим —

Данас ми стиже мизерна плата!

Данас ћу опет каваљер бити:

Неку ћу пару просјаку дати.

Широка душа кад има дели —

Рећу му, брате, памти па врати!

Данас ћу бити на себе дичан:

Платити струју, телефон воду…

О, браћо драга, како је лепо —

Данас сам много захвалан Богу!

Данас ћу опет прошетат градом

За градски превоз имаћу бар.

На бувљак идем у зору рану —

Да купим неку половну ствар!

Данас ћу опет купити штампу,

Дати ужитак посебан себи.

Можда и цркву посетим неку —

Да свећу лично упалим себи!

Данас ћу опет видети пијац

Узети коске, мркву и грашак.

Када се има што да се штека —

Купи ћу сапун, пасту и прашак!

Данас ћу опет насмејан бити

Глумићу џека мудро и вешто.

Да ћу на пиће колко се може —

Данас ћу опет попушит нешто!?

Данас ћ,у срећом, имати струју

Ако пре подне уплатим рату.

Пусти ћу неку веселу песму —

Данас сам опет примио плату!

Аутор песник Милоје Вељовић

У ЧАСТ  СПОМЕНКУ  ГОСТИЋУ

Споменко сине, покри се лези

сад није време да дижеш главу

из шуме лају – пси  митраљези

чувај се чедо, мисли на стару!

Тако је Милена говорила сину

нејаких плећа од петнаест лета,

ал´  Богу се представи и Богу вину

предаде га оловној судбини детета

Све поче марта деведесетидруге

из мрака кренуше зли бајонети,

завеса несреће и километри туге

упутише јунака да приђе војној чети.

Загрли га Војска Републике Српске

најмлађи војник,  јави се у строј

поста храбри курир, још храбрије руке

што не преза каруцама отићи у бој.

Ни ране од гелера, нити минска поља

нису моглли ништа његовој маладости,

спасавао рањенике од љутих невоља

осмехом им поклањао веру и радости.

Да ли од зле судбине, или од зле среће

у пролеће на Озрену у марту месецу,

где паде граната оста само цвеће

још танко и младо, пупољак у цвету.

Подиже се тело младога Сокола

код мајке уз песму понеше га анђели,

уз Васкрслу радост, срце пуно бола

син и мајка поново на небу се срели

Аутор песник Миладин Дабетић

Пећ – Београда

ČOVJEK

Šta je čovjek pita li se iko,
kad je tužan i pati toliko,
prazne duše i tužnoga lica,
pa izgleda ko ranjena ptica.

Šta su ljudi koje život slomi,
prazna duša žive ko u komi,
dosta toga promijenit bih htio,
al’ života vihor sve raznio.

Ej živote što te vihor nosi,
talasa te ko travku u rosi,
otkidaš se i čupaš od svega,
pobjego bi al neznaš od čega.

Utrka je ovaj život svima,
kasno shvatiš da ga malo ima,
kad prebrodiš i zadnji prag mosta,
hoćeš dalje, al’ svega ti dosta.

To je život trka u vremenu,
savija te tačno u ramenu,
dok korake baš sve veće pravi,
na kraju ti sjećanja ostavi…

Autor pesme Ilija Todorović

МИЛЕНКУ  ПАВЛОВИЋУ

  • хероју, пуковнику, команданту, пилоту –

Све о теби што пишемо

српски сине – премало је,

ал´  се кунем док дишемо

памтићемо  име Твоје.

И за душу свијеће палити

недјељама, сваког года,

херојем Те вјечно славити

Ти поносу,  српског рода.

Плашио се никог ниси

орлушина НАТО – а  ´тица

командов´о  пуком Ти си

роду био узданица.

Чувао си наше небо плаво

шестарио пространством – Соколе,

џелате си вјешто пресретао

надлијетао  Гучева врхове.

Дрину, Ибар, Тропрсту Бистрицу

бранио си – брате неумрли.

Пећаршију, Острог, Грачаницу

за завичај гинуо си први.

А на Крушик злоће кад кренуше

ником ниси испред себе дао,

агресору без срца и душе.

Због квара си,  Роде малаксао.

Волио си небо и висине,

изнад свега Отаџбину своју,

завјет дао да се за њу гине

Васкрснуо у крвавом боју.

Тај Ђурђевдан на измаку вијека

као да је нестало живота,

само звона јечала је јека

комаданта пратили пилота.

Плакали су Ваљевски шљивици,

српско небо прекрили облаци,

фењере су погасили свици

црни абер кад је стиг´о  мајци.

Трешње нису више мирисале

и фрула је престала да свира,

ластавице у лету застале

да Миленка  прате, командира.

Занијемили и таласи Дрине

тужна љуба чупала је косе,

лелек мајке:“ Куд одлазиш сине“!

Док анђели душу Ти узносе.

А Немања и Небојша – ждрали

нису могли сузе уставити,

к´о што дијете родитеља жали

свог ће оца једном осветити.

Сада шеташ рајским ливадама

надгледаш нас, као што си свик´о,

заувијек ћеш живјети са нама

о, Миленко, српског рода дико.

Са непуних четердесет љета

млади живот дариво си роду,

још се туђин Светом земљом шета

а Ти хтједе донијети слободу…

Аутор песникиња Зорка  Чордашевић

Бијељина – Реп. Српска

На улазу једне зграде


У Улици ,,Сестре Дитрих“
Стајао је велики натпис
Један стари памфлет
Исписан од четири слова
ИсХс – Ника, укоријењен
На грани ихтиологије
– Науке о рибарству…
Тај свети слоган представља
Онај прави животни мото
Означава Пут, Истину и Живот
Од времена првих апостола
И њиховог светог Учитеља.

А рибе као пелеменита бића
У исто вријеме су осјетљиве
А у истоме и рефлексивне,
Чуjy увијек глас са висине…
Напуниле су мреже рибара,
Апостола – премудрих ловаца
И свих осталих риболоваца…

Краљевство Божије открива се
Само оном ко ослушкује шапат
С Неба, гдје свака сумња отпада
Као обилан улов риба у ноћи –
Кад му се рибар најмање нада…

Аутор песме Војислав Кнежевић

Окарина

Романтичну пјесму малу
Ја писаћу сада y ноћu
И пренијети на дирке
Са хартије у бојама свирке.
Jош само да нађем окарину
Или не … ! ја немам окарину
Ја лагано прилазим свом
Страом, добром пианину
И сви тонови ће се просути
Кроз овај зрак густи…

Романтична пјесмица мала
Низ улице тихе ће проћи
И трајаће до новога дана
Тих звукова чаробне моћи

Sve je u igri

Šta je tu je –
Sve je u igri
I svi su u igri…
I mi koji hodimo istočno
I oni koji koračaju zapadno
U zemljinoj polulopti
Opet ćemo se obresti
Na zlatnoj obali sresti

Igra koju skriva sfinga
Postaje velika enigma
A ovaj svijet zagonetka
Sa bezbroj opcija i delima
Dok god smo tu nade ima

Аутор песме Војислав Кнежевић

Mostovi

Odavnina je svaka rivijera
Imala svoje more
Svoje jezero, svoju rijeku
Imala je svoju obalu
Imala je samu sebe
Imala je i svoje tajne i priče
Kao i tajnu staroga mosta
I svoje parče Neba…

I pitoma i divlja rijeka
Imale su svaka svoje tokove

Jednom je jedan čovjek
Poželio da prođe na
Drugu stranu od obale
Hodajući po vodi
Od tada više nikad ništa
Nije bivalo isto…

Аутор песме Војислав Кнежевић

Naši dani


Naši su novi dani
Kišnom rosom nakvašeni
Upražnjeni uzbudljivim vremenom
I sve težim bremenom
Kada smo opkoljeni sa sviju strana
Nekakvim zleduhim vjetrovima
Da smo nekako, izgleda
I orijentir izgubili
Odakle li duvaju
Da li sa istoka ili sa zapada…

Kad god dodje neko novo zlo
Iskušenje ili patnja…
Mi ustvari više dobijamo nego što
Izgubimo, ono jest- da zaboli,
Ali – dobijamo nauk
Dobijamo oprez,
Dobijamo iskustvo
Dobijamo pročišćenje
I još veće sabranje…

I evo sad kad ni iz čega problem
Nastade…da i Bog zaprijeti
Preko ovih nečastivih sila
Da oduzme sve naše černogorske
Metohe i predade ih nekome
A kome ustvari drugome? Nikome

Bog se dragi na nas razgnijevi
I na našu neslogu, otpadije,
Gordosti, sujetu i nepokajanje…
Jer samo takva prijetnja može
Da postavi i sve to da zaustavi

A ja stojim i na svom raskršću
Kao na nekom raspeću …
Ne mogu sve to stojički još
Ipak, sve to podnijeti,
Na pijesku rivijere gdje je vjetar
Pišem sve ove stvari i stihove
Pod nebom morske obale, čekam
Valove da ih što prije zaborave…


Аутор песме Војислав Кнежевић


      ДА НЕ ОТМУ КОСОВО НАМ СВЕТО

Слуге таме у крв огрезнуле,

свуд смрт сију и проклетство жању.

Планета им ропски главом клима,

а Србија пред Васкрс васкрсла,

милост правде Божије и људске.

Васељеној даровала смјерно.

Запаљена Србија васкрсла!

Храброшћу је српство васкрснуло

да Господу земља не омрзне,

јер је гријехом људским поцрњела.

Запаљена Србија васкрсла

и васкрсло српство свеколико!

Богољуби Бога призивају,

Богдан грли брата Богослава

а Божидар снажног Братољуба,

Видовданом Видан прогледао,

Војимир се окреће Вујици,

Вукашину Вукан се радује.

Запаљена Србија васкрсла!

Грачаница раном позлаћена!

Градомир нам дозива Гвоздена,

Добривоја, Доброслава, Ђурђа,

да одбране Ђурђеве ступове

и све друге тврђе православља.

Живко шаље сина Живорада

са Звјезданом Здравка да позову

и пробуде храброг Оливера

па да штите нејач по Србији.

Запаљена Србија васкрсла

у Господу опет посвећена!

Довикују анђели са неба.

Ој, Младене, млада ти Србија!

Његослав ти славу сачувао,

а Недјељко Недјељицу свету!

У Немање колебања нема,

да уништи слуге сатраове.

Новак ће ти нову снагу дати,

Обрад радост небу подарити,

сачувати Стоју и Стојана.

Првослав ти на зачељу стоји,

чува гробља славнијех предака

и пепео Растка Немањића –

Светог Саве у Господу живог.

И мртвих се Срба ђаво боји,

те премеће кости по гробљима,

јер не може смрадном руком својом

дотакнути душе посвећене.

Запаљена Србија васкрсла,

да род српски на земљи опстане!

Родољубе сине Радивојев,

првенче му Крстом опјевано,

од тебе ће некрсти бјежати!

Србославе опреми Срђана,

ожени га Косовком дјевојком,

нек му роди Сретена, Станишу,

Србољуба, Срећка и Страхињу,

Тихомира, Угљешу, Часлава

и најмлађег сина Душана!

На Ђурђевдан, Божијим благословом,

Хранислав ће причестити војску,

руком светог  честитог Лазара

из путира Светитеља Саве.

О Видову бориће се Срби,

побиједити неман запјењену,

на Митровдан славити побједу!

Запаљњна Србија васкрсла

и васкрсло српство свеколико,

да не отму Косово нам свето,

да род српски на земљи опстане!

Аутор песме Илија Павловић

Beračica iz grada

Sa gradskih premenada
Iz klubova i modnih pisti
Došetala vedeta,
Ustavi vrijeme
Pomuti pogleda momaka

Tamno-bijеle naočare
Kosa nemirna ,,ala Bržita“
Sa laganom haljinom
Nastaje igra sa prirodom

Oko vučje žudno
Vreba iza lastara
Raskošna bеrba, viti stas
I propeta njedra
Gdje sunce odmara
Ne izdrža Dejan
Već viknu sav uzrujan:

Joj, da mi je da uberem
Dvije sočne ševtelice
Iz bašte moje komšinice!“

Аутор песме Војислав Кнежевић

Magija

Staviću pregršt snova u vreću

Pozajmiću magičnog praha od zvijezda

I mahnuti čarobnim štapićem za sreću

Za neka nova ljubavna gnijezda.

Dozivaću nestvarne hrabre vile

I one druge da dobrotu stvore

Pitaću ih gdje su lani bile

Da se i za moju magiju bore.

Napraviću krunu od poljskog cvijeća

Oreol na glavu staviću ti tada

A onda uz sva moja nova umijeća

Znaćeš koliko mogu da budem rada.

Listu želja, dobrotu i snove

Stavljam sa malo čežnje i straha

I putujem u zemlju mašte nove

Samo za malo ljubavnog praha.

Magije su tu, po nebu plove

I zemlja bajki na dohvat ruke

Stara je briga blaža od nove

I sigurnije mjesto od nove luke.

Аутор песме Билјана Добриловић

Radosti Rajske

Čuj mjeseče cvrčci što šapću!

Tiho na uvo prenose mi žali

Osluškujem u noći ispunjene tugom

Jesu li i tebi tuge moje dali?

I cvrčci tiho zbog mene zbore

Miluju moje tužne prošle snove

Tuga mi neda  da krenem dalje

Da upoznam neke druge noći, nove.

O, cvrčci mali pjevajte danju

Noću su hladne misli majske

Lezite noću, nek tuga spava

Dan neka probudi radosti Rajske.

Аутор песме Билјана Добриловић

НОСИМ ТЕ У СРЦУ

У дубини мога срца

твоје име записано

и никада, вјеруј, никад

неће бити избрисано.

Ту те чувам к´о светињу

и надам се срећном дану,

да ћеш опет да ми дођеш,

да ме љубиш раздрагану.

Твоје очи склонила сам

у коморе преткоморе,

крвотоком протичу ми,

с њима будна чекам зоре.

И љепоту твога лица

у своје сам срце скрила,

остали ми уздисају –

а некад сам срећна била.

У дубини мога срца

ја те носим к´о анђела,

а можда би боље било

да те никад нисам срела.

Аутор песме Зорка  Чордашевић