PRAVA ISTINA O KOSOVSKOM BOJU: Srbi su pobedili, Branković

PRAVA ISTINA O KOSOVSKOM BOJU: Srbi su pobedili, Branković nije izdajica, Obilić u borbi ubio Murata

Piše: Dr Jovan I. Deretić

Unutrašnji sukobi i deobe stvorili su krizu srpske države. Sa nestankom carstva, posle iznenadne smrti Dušana Nemanjića, a potom i Cara Uroša (1355—1371), mnogi krupni i sitni feudalci, srbska vlastela ili „velikaši“, kako ih pamti narodno predanje, ugrozili su jedinstvo srpskih zemalja.

O srbskim podelama jasno govori i vizantijski car Jovan Kantakuzin sledećim rečima: „I na hiljadu strana rastureni počeše međusobno gloženje.“ (Jovan Kantakuzin, Istorija) Slika raspada jasno se ocrtavala, a izgledala je ovako: Zapadna Makedonija (kralj Marko, sin i naslednik oca Vukašina i turski vazal posle 1371) Istočna Makedonija (Konstantin i Jovan Dragaš — isto kao turski vazali posle 1371) Zapadna Srbija: župan Nikola Altomanović Zeta (Balšići) Kosovo (Vuk Branković) Morava (knez Lazar Hrebeljanović) Jedino su Srbi predvideli sudbinsku opasnost od nabujale turske matice. Odlučnom bitkom da se preduprede neprestani naleti Osmanlija i jednom za svagda ih vrate u Anadoliju.

Ipak, pod okriljem noći, između 25. i 26. septembra 1371. godine (po starom kalendaru), Turci su izveli prepad na neopreznu srpsku vojsku i potukli je do nogu. Strahoviti poraz na Marici imao je dalekosežne posledice. Označio je početak propasti Srpskog carstva. Pogibijom kralja Vukašina i despota Uglješe Mrnjavčevića, nesposobni car Uroš izgubio je oslonac svoje vlasti. Državu je zahvatilo bezvlašće, strah i panika. Pobedom na Marici Turcima je bio otvoren put za dalja porobljavanja srpskih pokrajina.

Manji odredi turske vojske sejali su pustoš po selima i trgovima. Nakon poraza u bitci na Marici, Lazar se počinje u svim intitulacijama nazivati „Gospodin vse Srbljem“, „Knez Srbljem“, što u stvari znači „Knez ili vladar srpskih zemalja“. Pored toga, Lazar upotrebljava i kraljevsko vladarsko ime Stefan Lazar. Čak se na aversu očuvanog pečata na „Lazarevoj darovnoj povelji“ Hilandaru iz 1379. nalazi lik Stefana Prvomučenika, zaštitnika loze Nemanjića. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom. Od bitnog značaja, u skladu sa srednjovekovnom državnopravnom teorijom je to što je Lazar posedovao crkveni legitimitet.

Privredni i kulturni napredak države, kneza Lazara ometan je stalnim pokušajima Turaka da je potčine. Zato je knez bio prinuđen da usredsredi svoju pažnju na vojne pripreme. Na teritoriji svoje države prvi put se sukobio sa jačim odredom turske vojske 1380/1381. godine kada su njegove vojskovođe Crep i Vitomir pobedili Turke na Dubravici kod Paraćina. Obavešten da će Turci pokušati prodor preko Kosova, knez Lazar je na čelu svoje vojske sredinom juna došao na Kosovo.

Turski pisci koji su direktno bili protivnici, iako oni svi pokušavaju da sakriju, da je alahova vojska poražena, jer su oni Tursku,muslimansku vojsku smatrali alahovom vojskom,ali njihov opis bitke je veran, jedan podatak : Levo krilo turske armije je Vuk Branković satro, ne razbio, satro, uništio. I njegova oklopna konjica je došla iza leđa caru Muratu i do turske komore. Svakome vojniku, normalnom istoričaru, je jasno, kad se tako nešto desi da je bitka završena za njih, da tu više nema spasa. Drugo, stub koji je sin Lazarev Stefan postavio na Kosovu, i na kome je pisalo i piše da su zmiju zgazili i ubili i da je sudbina htela da čestiti knez Lazar padne u njihove ruke ….

Car Murat je bio ubijen, on nije bio pod šatorom, to je laž. To nije bila tradicija otomanske vojske. Zna se gde je bilo mesto padišahu. Na konju, u sredini ordije, okružen janjičarima a ispred njega red kamila, kao odbrambeni zid. I oko njega, paše i veziri savetnici, i kuriri, koji nose njegove naredbe vojsci. Turski izvori kažu da ga je Miloš oborio kopljem sa konja i dokrajčio ga mačem belim kao mleko. Ovo su činjenice, to su napisali Turski hroničari. Nikada se nije desilo u istoriji ratova da je pobednik pobegao sa bojnog polja. Turci su pobegli sa bojnog polja. I oni opisuju paniku te noći kad su bežali prema Jedrenu. Nijedan turski ratnik nije ostao na teritoriji Srbije.

Kako se desilo da je Lazar uhvaćen? Kada je Murat ubijen, ejup-beg ubijen, njega je Stevan Musić posekao a on je bio prestolonaslednik. Onda su veziri poslali naredbu u ime Murata, Bajazitu, da ide po rezervu, jer je Bajazit bio hrabar čovek i ratnik, a ako ostane u ratu poginuće i on. Ugasiće se dinastija, propadne carevina, propadne sve. Nego ga izvuku da ide po rezervu. I on odlazi, kada se vratio sa jednim odredom Čerkeza, usput susreće turske vojnike kako beže krvavi, i kažu sve je propalo. Onda on shvata da nije momenat da ide na bojište. Zaustavlja se i čeka da se Srbi raziđu da bi pokupio telo oca i brata. I čekao je do šest sati uveče. Srbi su se razišli oko tri sata posle podne, kada su izvukli ranjenike. Lazar otišao do Samodreže, sa malom pratnjom, da služi službu u zahvalnost Bogu za pobedu. Bajazit dođe, vidi nekoliko ljudi, oko Samodreže. On opkoli crkvu, uhvati Lazara i pogubi ga. I pokupi se i pobegne za Jedrene.

To je istina. Tu bitku, koja je prema opisu turskih istoričara bila jedna od najkrvavijih bitaka u istoriji čovečanstva, nije mogla vatikanska propaganda da proguta, da je to bila i srbska pobeda. Pa su onda, mic po mic, preko dubrovčana ubacivali: te Vuk Branković izdao, te ovaj izdao… Evo, ja, kod jednog franjevca sam našao, gde on kaže, da je i Miloš Obilić izdao, svi izdali. I Branković i Obilić i Vlatko Vuković, svi izdali. Moralo je, jer je srbska viteška etika i etika srbskog naroda, trebalo je to na neki način uprljati, srušiti. A onda verzija ubistva Murata.

ПРАВА ИСТИНА О КОСОВСКОМ БОЈУ: Срби су победили, Бранковић није издајица, Обилић у борби убио Мурата

Пише: Др Јован И. Деретић

Унутрашњи сукоби и деобе створили су кризу српске државе. Са нестанком царства, после изненадне смрти Душана Немањића, а потом и Цара Уроша (1355—1371), многи крупни и ситни феудалци, србска властела или „великаши“, како их памти народно предање, угрозили су јединство српских земаља.

О србским поделама јасно говори и византијски цар Јован Кантакузин следећим речима: „И на хиљаду страна растурени почеше међусобно гложење.“ (Јован Кантакузин, Историја) Слика распада јасно се оцртавала, а изгледала је овако: Западна Македонија (краљ Марко, син и наследник оца Вукашина и турски вазал после 1371) Источна Македонија (Константин и Јован Драгаш — исто као турски вазали после 1371) Западна Србија: жупан Никола Алтомановић Зета (Балшићи) Косово (Вук Бранковић) Морава (кнез Лазар Хребељановић) Једино су Срби предвидели судбинску опасност од набујале турске матице. Одлучном битком да се предупреде непрестани налети Османлија и једном за свагда их врате у Анадолију.

Ипак, под окриљем ноћи, између 25. и 26. септембра 1371. године (по старом календару), Турци су извели препад на неопрезну српску војску и потукли је до ногу. Страховити пораз на Марици имао је далекосежне последице. Означио је почетак пропасти Српског царства. Погибијом краља Вукашина и деспота Угљеше Мрњавчевића, неспособни цар Урош изгубио је ослонац своје власти. Државу је захватило безвлашће, страх и паника. Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина.

Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. Након пораза у битци на Марици, Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет.

Привредни и културни напредак државе, кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је потчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина. Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.

Турски писци који су директно били противници, иако они сви покушавају да сакрију, да је алахова војска поражена, јер су они Турску,муслиманску војску сматрали алаховом војском,али њихов опис битке је веран, један податак : Лево крило турске армије је Вук Бранковић сатро, не разбио, сатро, уништио. И његова оклопна коњица је дошла иза леђа цару Мурату и до турске коморе. Свакоме војнику, нормалном историчару, је јасно, кад се тако нешто деси да је битка завршена за њих, да ту више нема спаса. Друго, стуб који је син Лазарев Стефан поставио на Косову, и на коме је писало и пише да су змију згазили и убили и да је судбина хтела да честити кнез Лазар падне у њихове руке ….

Цар Мурат је био убијен, он није био под шатором, то је лаж. То није била традиција отоманске војске. Зна се где је било место падишаху. На коњу, у средини ордије, окружен јањичарима а испред њега ред камила, као одбрамбени зид. И око њега, паше и везири саветници, и курири, који носе његове наредбе војсци. Турски извори кажу да га је Милош оборио копљем са коња и докрајчио га мачем белим као млеко. Ово су чињенице, то су написали Турски хроничари. Никада се није десило у историји ратова да је победник побегао са бојног поља. Турци су побегли са бојног поља. И они описују панику те ноћи кад су бежали према Једрену. Ниједан турски ратник није остао на територији Србије.

Како се десило да је Лазар ухваћен? Када је Мурат убијен, ејуп-бег убијен, њега је Стеван Мусић посекао а он је био престолонаследник. Онда су везири послали наредбу у име Мурата, Бајазиту, да иде по резерву, јер је Бајазит био храбар човек и ратник, а ако остане у рату погинуће и он. Угасиће се династија, пропадне царевина, пропадне све. Него га извуку да иде по резерву. И он одлази, када се вратио са једним одредом Черкеза, успут сусреће турске војнике како беже крвави, и кажу све је пропало. Онда он схвата да није моменат да иде на бојиште. Зауставља се и чека да се Срби разиђу да би покупио тело оца и брата. И чекао је до шест сати увече. Срби су се разишли око три сата после подне, када су извукли рањенике. Лазар отишао до Самодреже, са малом пратњом, да служи службу у захвалност Богу за победу. Бајазит дође, види неколико људи, око Самодреже. Он опколи цркву, ухвати Лазара и погуби га. И покупи се и побегне за Једрене.

То је истина. Ту битку, која је према опису турских историчара била једна од најкрвавијих битака у историји човечанства, није могла ватиканска пропаганда да прогута, да је то била и србска победа. Па су онда, миц по миц, преко дубровчана убацивали: те Вук Бранковић издао, те овај издао… Ево, ја, код једног фрањевца сам нашао, где он каже, да је и Милош Обилић издао, сви издали. И Бранковић и Обилић и Влатко Вуковић, сви издали. Морало је, јер је србска витешка етика и етика србског народа, требало је то на неки начин упрљати, срушити. А онда верзија убиства Мурата.