НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ ПЕСНИКА УДРУЖЕНЈА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА

НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ ПЕСНИКА УДРУЖЕНЈА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА

НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ ПЕСНИКА УДРУЖЕНЈА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА
СЛОВЕНИЈЕ И ЊЕГОВИХ ПРИЈАТЕЉА

ЖЕЉА

КАД БИХ БИО МЈЕСЕЦ СЈАЈНИ
ЈА БИХ ТЕБИ КРОЗ ПРОЗОРЕ.
ДОЛАЗИО ПУТЕМ ТАЈНИМ
И ЉУБИО СВЕ ДО ЗОРЕ.
ГЛЕДАО БИХ КАКО СПАВАШ
КОСУ БИ ТИ ПОЗЛАТИО
САЗНАО БИХ КОГА САЊАШ
ДА ТЕ ВОЛИМ НЕ БИХ КРИО.
СВЕ ЗВИЈЕЗДЕ ШТО СИЈАЈУ
НА СВАДБУ БИХ НАШУ ЗВАО
БИЛО БИ ТИ КО У РАЈУ
ЈА БИХ ТЕБИ НЕБО ДАО
ТИ БИ СА МНОМ СВАКОГ ДАНА
ШЕТАЛА СЕ ВАСИОНОМ.
СВИ БИ ТЕБИ КЛАЊАЛИ СЕ
КО СВЕШТЕНИК ПРЕД ИКОНОМ
Аутор песме Ратко Поповић

S KOFEROM U RUCI

Stani na korak od mene
i nemoj me grliti sada
suza će lako da krene
vidiš da drhti mi brada.
Pogledom miluj mi lice
dok kofer držim u ruci
puste će biti ulice
plovim ka nemirnoj luci.
Sadašnjost s prošlošću veže
budućnost ti bićes moja
oboma biće još teže
da zagrli ruka me tvoja.
Nećemo praštanjem zvati
trenutni rastanak ovaj
duša za dušom već pati
u srcu odzvanja jecaj.
U grču steže se ruka
nad nama nebo je snova
ljubav je najslađa muka
oslonac stabilnog krova.
Pogledom miluj me dragi
suze ne želim na licu
osmeh ti darujem blagi
dok napuštamo stanicu.
Gledam te kroz prozor dugo
al` znam da opet ću doći
moja srećo, moja tugo
i moja besana noći.

Autor pesme: Slobodanka Boba Marinković

НА ДРИНИ ЋУПРИЈА

Стаменита на Дрини ћупријо,
дал, и сада тако гордо стојиш,
са својијех једанест лукова,
караване кад прођу да бројиш…

Молила је мајка Мехмед Пашу,
да обузда побјешњелу Дрину,
да ћупријом састави обале,
он сазида грађевину фину…

Андрић Иво кад о теби писа,
све ти стопе описао тада,
тешке стазе,још теже богазе,
ево пишем ја о њему сада…

Онда један неумрли човјек,
присјети се да сазида дворе,
па сагради велелепни градић,
од камена по Иви се зове…

Каменграде,или Андрићграде,
Кустурици цио свјет се диви,
све сад имаш,што други немају,
Емир име вјечно ће да живи…

Дрино водо кад ти Рзав дође,
испричај му причу за времена,
а лукови велелепног моста,
нек остану за сва покољења…!!!

Аутор песме Милојка Јеловац

КОСОВСКЕ РАНЕ

Проговорте са Косова ране,
кад је крвца лила од јунака,
поново ће до вас допријети,
нове наде ваших потомака…

О Бистрице ти косовска реко,
гледала си муке и невоље,
напајала на умору душе,
да би нама сада било боље…

Ал је божур из крви ницао,
сузе су га заливале ваше,
ој Косово србска колијевко,
постојбино чисте вјере наше…

Чуват ћу те ко зјеницу ока,
ако треба за те ћу умрети,
нека знају моја покољења,
мртва пашћу неће те узети…

И цвјетаће божур до божура,
манастирска звона ће звонити,
слобода ће гранути с Космета,
с вама ћу се гласно поносити…

Нисте пали узалуд јунаци,
ваша дјела ваше дичне главе,
ја вас пјесмом будим из тишине,
нараштаји вас ће да прославе…

Аутор песме Милојка Јеловац

ПИЈЕМ ВИНО ОНО ПИЈЕ МЕНЕ

Зар да ноћас пијем црно вино,
за пропалу љубав нашу,
нема више за ме среће,
капљу сузе у препуну чашу…

Никад нисам опила се вином,
ево ноћас ту је на мом столу,
сама сједим без игдје икога,
да ме лјечи у мом тешком болу…

Пијем вино оно пије мене,
сузе капљу све јаче и јаче,
први пут се дружимо нас двоје,
снаге немам а срце ми плаче…

Све си снове порушио моје,
само туга ко јесење кише,
моја врата љубав не отвара,
тужно срце без тебе не дише…

Опићу се ноћас црвенијем вином,
до поноћи ја ћу сањат тебе,
а кад зора своје зраке пусти,
због вина ћу проклињати себе…

Само мајко да ти кажем ово,
родила си жену несрећне љубави,
сад сам пила и никада више,
моју тугу нека Бог исправи…

Аутор песме Милојка Јеловац

КНЕЗУ ИВУ ОД СЕМБЕРИЈЕ

Пред некрстом клечао си, кнеже
љубио му и скуте и руке,
да не води робље у ајлуке
и да тешке ланце им одвеже.

Низ лице ти сузе текле саме
нудио си благо и дукате
да се опет својој кући врате,
да би сужње извео из таме.

Понизно си кроз сузе молио
семберскога сваког домаћина,
да све даде што у кући има
да би роду главе откупио.

Молио си Бога на уранку
и чекао на обали Дрине,
да слободе Сунце раји сине.
Али, лијепу не пусти ти Станку.

Ту богињу што Српкиња роди
по Стамбулу хвали ти се хтио,
какву ли је диву заробио,
желио је у харем да је води.

Ти га питаш шта за откуп иште.
Још икона на зиду ми оста
и њу дајем – нека ти је проста .
Није Станки харем судилиште.

Зулумћару никад доста није.
Кад икону скиде са дувара
мртва паде, твоја мајка стара.
Сузе рониш, а он ти се смије.

„Чујеш ли ме, Кулин капетане.
Стару мајку прежалићу лако,
али Станку не могу никако.
Све си своје одбројао дане“!

Злотвор гледа помрачених веђа
такво нешто до сад чуо није,
скида ланце, скида букагије,
узе откуп и окрену леђа.

Дрина хучи и истину штује.
Докле моје корито досеже
мој водоток исти народ веже.

Из свег гласа свијету поручује.
А с обала и врбе шапоре
Семберија рађа добротворе.

Аутор песме Зорка Чордашевић

СТОЈТЕ ГАЛИЈЕ ЦАРСКЕ

Стојте галије Царске,
на томе вјечном путу,
кренуше отац и син,
заједно у истом минуту…
Стојте галије Царске,
пробој је Солунског фронта,
у оној Плавој гробници,
и син и отац оста…
Стојте галије Царске,
док брод ка Крфу плови,
испод Магленских планина,
да своје мртве броји…
Стојте галије Царске,
на Крфу Спомен кућа,
хиљаде мртвих војника,
последњим маршом куца…
Стојте галије Царске
да бројим корпусе ваше,
Дринске,Дунавске Моравске,
што своје животе даше…
Стојте галије Царске
Зејтинлик гробље има,
осам хиљада војника,
и Ђорђе чувар са њима…
Стојте галије Царске,
последњи чувар вам оде,
неумрли Марјановић Ђорђе,
сад с вама сања снове…!!!

Аутор песме Милојка Јеловац

ЦАР ДУШАН СИЛНИ

Заставе се у небо вијоре
у збјегове буљуци размичу.
То Цар Душан води своју војску
витезови војсковођи кличу.

Душан Силни на челу колоне.
То су име из миља му дали.
За њим Гарда, кршни оклопници,
све побједе мушки добијали.

Српство му се бокори у души
брани народ, Богомоље диже.
Бије битке, осваја градове,
ко бисере уз Србију ниже.

С пута му се војске уклањале
и на лијеву и на десну страну.
О њему се надалеко чуло
најмоћнији цар је на Балкану.

Царску круну дао је Призрену
сазидао Св. Архангеле.
Данас некрст у његовој порти
и капије све су затворене.

И Законик написао роду
страх од Цара судији не важи.
Да поштује што Законик пише
и да суди како правда тражи.

Сад Ти царство грабе грабљивице
род Ти вапи, с огњишта га селе.
Нико Твојим стопама не иде
да Србији свићу зоре бијеле.

Аутор песме Зорка Чордашевић

ПЈЕСМА МОЈА УМРИЈЕТИ НЕЋЕ

Пјесма моја умријети неће,
и кад одем чуће се из раја,
стихови ће лијечити ране,
оних срца које љубав спаја…

Сваком стиху ја сам себе дала,
писала га у тузи и срећи,
оловком сам лијечила ране
само пјесми све сам могла рећи…

Дан за даном прођоше године,
писала је ова моја душа,
срећу тугу,љубав и неспокој,
можда некад неко и послуша…

Заисано у времену оста,
један јесник који душу храни,
Нема ништа што ће га спречити,
нит препреке пјесму да забрани…

Пјесме ћу вам оставити своје,
сјетите се пјесника из душе,
када смирај болно срце нађе,
и кад снови моји се поруше…

Аутор песме Милојка Јеловац

ПОДАРИ МИ НЕБО

Подари ми небо сву плаву ширину,
и облаке да га мени носе,
топлу душу и капљице мале,
усне моје спржене од росе.

Подари ми небо талас плавог вјетра,
да га њежно милујем у ходу,
да му будем травица зелена,
када туга и немири оду.

Подари ми небо да ја будем птица,
да му пјевам најдивнију пјесму,
пошаљи ме њему и када је жедан,
да жеђ гасим у истоме трену.

Подари ми небо само часак јаедан,
да га такнем њежно само ја на трен,
руке моје да га грле њежно,
док је покрај мене топао и снен.

Подари ми небо те његове усне,
да их љубим живот вас цијели,
подари ми снагу кад живим без њега,
као осуђеник који милост жели..

Устани пјесниче
Аутор песме Милојка Јеловац

СМЕХ

НЕМА СВАКО ТАКВУ ЖИЦУ,
ИЗАЗВАТИ СМЕХ НА ЛИЦУ.
ОН ЈЕ КАЖУ, ТРАЧАК СРЕЋЕ,
ИЗАЗВАТИ СМЕХ НА ЛИЦУ, ЗАДОВОЉСТВО ЈЕСТЕ ВЕЋЕ.
ОНО ДОЂЕ ИЗНЕНАДА,
КАДА СЛАБА ВОЉА ПАДА.
СМЕХ НАМ СВИМА ЗДРАВЉЕ НОСИ,
СИРОМАШНИМ ИЛ БОГАТИМ, БИЛИ СИТИ ИЛИ БОСИ.
СМЕХ ЈЕ ИЗРАЗ НАШЕГ ЛИЦА,
ДОБРА ВОЉА СВИХ УЛИЦА.
СМЕЈАТИ СЕ МОЖЕ СВАКО,
КРОЗ ВЕСЕЉЕ, БАР ЈЕ ЛАКО.
ЗАБРАНИТ СЕ СМЕХ НЕ МОЖЕ,
NASMEJANI NE IZAĐU ИЗ ТЕ КОЖЕ.
ЗА СМЕХ НИКО БОГАСТВО НЕ ТРЕБА,
СМЕЈАТИ СЕ МОЖЕШ И ДО НЕБА.
СМЕЈАТИ СЕ ИПАК ТРЕБА, БИЛО НОЋУ ИЛИ ДАЊУ,
СМЕХ ДОЛАЗИ СВИМА НАМА У ВЕСЕЛОМ NAŠEM СТАЊУ.
СМЕШКАЈТЕ СЕ БЛАГО СВИМА,
СВУД ВЕСЕЛИХ ЉУДИ ИМА.
УСКС – аутор песник: Саша Гајић

ЗЛАТНА ЈАБУКА

Мазила ме у сну
Ноћас њена рука
Пољупце ми вреле
Просула по челу.
Усне су јој медне
Танка око струка
Од љепоте сија
Ко златна јабука.
Дуго су ме гледале
Њене очи снене.
Била ми је слатка
Весела и мила.
Мислио сам да је
Анђео крај мене
По љепоти ни једна јој
Није равна Вила.
Кад вам у сан дође
Ко из бајке Вила.
Не жалите што је
Ваше снове крала
Јер своју љепоту
Она није крила.
А кад се пробудих
Некуд је нестала.
Зато свако вече
У сан тонем рано
Очекујем да ми
Она у сан дође.
Најљепше је јести
Воће не обрано.
Јер у њему шећер
Не може да прође.
Аутор песме Ратко Поповић

Tebi ljubavi moja…

Ne samo juče
Ili možda danas,
već to i sutra i svakoga dana.
Ti ćeš mi biti
moja bela ruža,
lepo negovana, zorom zalivana.
Ti ćeš mi biti
miris od proleća,
i povetarac sa ukusom soli.
Ti ćeš mi biti,
moj melem za dušu,
jer se samo žena poput tebe voli.
Ti ćeš mi uvek
biti moja maza,
moja bela rada ili hrizantema,
Ni tokom jeseni
u Miholjsko leto
znam da zamene, za tebe mi nema.
Ili kad snežne
pahulje zabele,
i tada ćeš mila ti najlepša biti.
Sa tvojih rumenih
kao med usana,
rado ću se dušo medom zasladiti.
I tako ću mila
voleti te uvek,
voleti, voleti, nikad ne prestati.
I kada mi snaga
bude nestajala,
i tad ću ti nežni svoj poljubac dati.
Аутор песме Rade Pantelić

МАЈКА

Сама мајка на огњишту
чека ћерке са три стране
суза кваси лице њено
свака зора са њом сване.

Чува кућу и кућиште
и старачке боре броји
па понекад Бога куне
и судбину што је створи.

Отишле су ћерке давно
по свијету разасуте
даљина ил друге ствари
ометају њима путе.

Имала је мајка стара
сина свога узданицу
ал га судба узе клета
опустоши њину кућу.

Унучад би лијек били
и кућа би била пуна
не би мајка тако брзо
као биљка увенула.

Мајко моја ја се бринем
јел ти хладно дал си гладна
како ноћи ти проводиш
ех судбино баш си гадна.

Чувај Боже стару мајку
да се врата откључају
нек се димњак родни пуши
када дођем моме крају.

Кад уморне чи склопиш
мајко моја у самоћи
чекаће те син јединац
а ја немам коме доћи…

Аутор песме Милојка Јеловац

Srećan nam Dan Proleća..

Oj živote ucvetaj ponovo,
i olistaj svoje jake grane..
Nedaj starost nikako da dođe,
nedaj život uludo da prođe.
U životu
prošao sam mnogo,
mazio me nikad život nije.
Pa i sada
kada sam u snazi,
lepote mi život mnoge krije.
Radovah se u
svemu životu,
pevao sam kad do pesme nije.
Imao sam
i u kući ženu,
često kraj nje mnoge simpatije.
Ljubav mi se
često sama rodi,
ponekad je ni zvana ni znana.
Ljubav uvek
rodi se kad treba,
ko da lista u proleće grana.
Ej živote
nemoj da se žuriš,
nemoj da mi tovariš godine.
Nemoj da si
ko košava hladna,
neću srcu te polarne zime.
Pisti samo
neka ljubav teče,
i ne pali svetla tokom noći .
ostavi me
u tom zagrljaju,
da čekamo kad će zora doći.
Аутор песме Rade Pantelić

OČI BOJE ĆILIBARA

Od praznine srca moga, pa uz javu lepih snova,
javi mi se sa daljine, jedna divna žena nova.
Osećaja srca vežu, nežne reči dok putuju,
a najlepši ti susreti, istinsku nam ljubav kuju.
Potkozarje i Dežela uz prelepa okruženja,
pa prolećem sve razbudi, posle zime da se menja.
Kao sunce na daljinu, što rastera noćnu tamu,
svako jutro šaljem zrake, da probudi moju damu.
Dok i vetar polagano, povremeno grane njiše,
bezbroj reči nežnost stvara, da miluje kose više.
Nova veza tu se stvara, u novu nas ljubav vodi,
ko oblaci što se ljube, da se nova ljubav rodi.
U bogatstvu osmeh lica, dobru volju uvek stvore,
susret prate osećanja, da ugodno nama dvore.
Baš ta ljubav srca čista,
kao biser ona blista.
Nežno telo, lice belo, dok se stvara osmeh nota,
ništa lepše, verujte mi, zadovoljstvo od života.
Sve trenutke dok smo skupa, svi dodiri nežnost daju,
zdravo srca poskakuju u rodnome mome kraju.
Uz najlepši osmeh lica, baš u sreći što se stvara,
i predivne oči njene, oči boje ćilibara.
USKS – autor pesme: Saša Gajić