INTERVJU MARKO VIDOJKOVIĆ za trakavicu - Država kao sredstvo za ugnjetavanje pojedinca

INTERVJU MARKO VIDOJKOVIĆ za trakavicu – Država kao sredstvo za ugnjetavanje pojedinca

Danas postoji samo jedan medij, a to je internet. Država skoro ni u jednoj varijanti ne može biti dobra! Među političarima više nema nikakve razlike, pošto su oni ionako samo lutke na američkim, nemačkim, ruskim, kineskim i pre svega korporativno-bankarskim koncima, kaže u razgovoru za portal TRAKAVICA, autor hit romana “Urednik” Marko Vidojković.

Beogradski pisac Marko Vidojković,ima 38 godina.Objavio romane „Ples sitnih demona“, „Đavo je moj drug“, „Pikavci na plaži“, „Kandže“, „Sve crvenkpe su iste“, „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“ i „Kandže 2: Diler i smrt“, kao i zbirku priča „Bog ti pomogo“. Vidojković je za „Kandže“ dobio i nagradu Kočićevo pero, a za „Sve crnvekape su iste“ Vitalovu nagradu. Objavljivan u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bugarskoj, Nemačkoj i Poljskoj. Bio je urednik u časopisima „Maxim“ i „Playboy“. Poznat je po oštrim kritikama u javnim nastupima, gdje po pravilu nastupa bez dlake na jeziku…

Koja je razlika između Urednika i prethodnih vaših naslova, odnosno koliko je glavni lik Marko Kraljević i Marko Vidojković…?

Jedini moj lik koji je Marko Vidojković je Marko Vidojković, glavni junak romana “Hoću da mi se nešto lepo desi odmah”. Razlika između Vidojkovića, urednika Maxima, i Kraljevića, urednika Big Boj,a je u tome što sam, u vreme uređivanja, kako Maxima, tako i Playboya, svoj posao voleo. Marko Kraljević, koji je u romanu, gle slučajnosti, istovremeno i poznati srpski pisac, posao urednika mrzi. On prezire celokupno uređenje društva i na neki način svojim postupcima u knjizi predoseća globalni ekonomski kolaps koji će se kroz nekoliko godina desiti. Za razliku od njega, bio sam kao novinar mnogo savesniji, mada se u trošenju narkotika i čitateljki možemo takmičiti. Razlika između ovog i mojih prethodnih romana je u tome što je ovo moja prva globalna kniga. Ona se tiče cele planete, događa se u epicentru imperije, a pored srpskog, tu su i urednici iz ostatka sveta. Mislim da je ovo uspešan prikaz nakaznog kolonijalnog društva koje smo postali nakon raspada SFRJ, a mislim ad se dobar deo zemaljske kugle s tim može poistovetiti. Zanimlivo je to da sam u ovoj knjizi namerno ponovio identičan književni postupak iz mog prethodnog romana o putovanju “Pikavci na plaži” i debelo sam se namučio ne bih li to postigao.

Bili ste urednik u Maximu i Plejboju, pišete i javno nastupate, kako vidite današnje medije, pa i kontekstu onoga što ste pisali u posljednjoj knjizi?

Danas postoji samo jedan medij, a to je internet. Internet nam nameće brzinu dotoka informacija, a ona je preko interneta daleko veća nego putem bilo kog drugog medija. “Konvencionalni” mediji, poput televizije, radija i, naročito, onih štampanih, više nego ikad ranije, predstavljaju oglasnu tablu svojih valsnika, odnosno njihovih političkih, poslovnih ili mafijaških sponzora. Ekonomska kriza pogubno je uticala na objektivno informisanje i dovela je do do sad neviđene autocenzure. Stoga je moje osnovno sredstvo informisanja News Feed na mom fejsbuk profilu. Uzdam se u mentalni kvalitet svojih prijatelja i smatram da su informacije koje se najviše šeruju istovremeno i one najbitnije.

Šta je najpozitivniji, a šta najnegativniji rezultat interneta?

Najpozitivniji rezultat interneta je to što mogu da skidam muziku za džabe, a ni pristupačnost pornića nije za zanemarivanje. S druge strane, negativni rezultat interneta jeste činjenica da se moje knjige piraterišu i masovno čitaju za džabe, a ti koji to rade ne kapiraju da ja nisam rok muzičar, koji živi od koncerata i prodatih majica, ja nigde ne nastupam, moj jedini izvor prihoda je prodaja knjiga, zbog čega ću dobro razmisliti o tome da iza 2015. napravim jednu podužu pauzu u pisanju ili makar u objavljivanju onoga što sam napisao. Jednostavno, ljudi nisu vredni mog truda, ako ne umeju makar malo da ga cene. Najlošija strana interneta je to što smo podložni masovnom i nekontrolisanom praćenju raznih tajnih i bezbednosnih službi, ali kome se ne sviđa, neka ne koristi internet.

1012284_715444981823559_769687387_n-207x300Poznati ste kao oštar kritičar svega, od politike, državnog sistema, do raznih devijacija u društvu. Kako bi izgledala država po mjeri Marka Vidojkovića?

Umeo sam da se zajebavam pa da kažem kako bih Srbiju voleo da vidim kao parlamentarnu monarhiju socijalističkog tipa, ali kad se setim Danske kojoj već dugo godina bez problema uspeva da to bude, onda vidim da moja zajebancija uopšte nije ni zanimljiva, ni duhovita, a ni moguća. Sad se pridržavam stava da je država skoro ni u jednoj varijanti ne može biti dobra. Urugvaj, ovako izdaleka, ne izgleda loše, ali Urugvaj , kao i Danska, predstavljaju izuzetke koji potvrđuju globalno pravilo koje državu definiše kao sredstvo za ugnjetavanje pojedinca.

Šta je problem današnje Srbije, pa i cijelog regiona? Da li je to Vučić ili Brisel, da li je to svijest naroda i mentalitet ljudi ili naprosto okolnosti na koje ne možemo da utičemo?

Vučić je gnojni čir moje zemlje. Kao i svaki drugi čir, nije on kriv što se nalazi na sred našeg nosa. Mi smo krivi. Mi smo krivi što smo tako lako pljunuli na SFRJ, mi smo krivi što smo tako lako i s pesmom na ustima zaratili s drugim narodima, a međunarodna zajednica je kriva jer je to mogla da spreči a nije želela, jer joj nije odgovarala velika i stabilna Jugoslavija. Umesto nje, svetskim centrima moći mnogo više leži sedam sitnih, siromašnih, bednih i nejakih nazovi-država. Vučić je dokaz kako među političarima više nema nikakve razlike, pošto su oni inoako samo lutke na američkim, nemački, ruskim, kineskim i pre svega korporativno-bankarskim koncima.

Ovih dana srpski premijer A. Vučić je poručio kako između Srbije i BiH možda ne mora da bude ljubavi, ali poštovanja i uvažavanja svakako. Šta mislite gdje je na ovim prostorima nestala ona ljubav iz vremena bivše države?

Nestala je zajedno s onima koji su se prolivanjem krvi u Drugom svetskom ratu za tu ljubav izborili. Kada je nestalo partizana, nestalo je i ideala, a partizanska deca i unuci očigledno su se pokazali razmaženim i nesposobnim da slede taj divni put napretka, slobode, bratstva, jedinstva i jednakosti. Posle tako odvratnih ratova kakvi su se vodili poslednjih decenija na ovim prostorima, gotovo je nemoguće zamisliti ove narode da zajedno funkcionišu, a ako čovek malo bolje pogleda, on će videti da ta Jugoslavija ponovo postoji, bez obzira na različite zastave i valute. Mi možemo slobodno da idemo iz jedne nazovi-države u drugu, možemo tamo čak i da se zapošljavamo, da radimo, da nastupamo, da imamo prijatelje, samo je to obavijeno jednim tužnim i mračnim velom bratoubilačkog rata, velom koji će nam još dugo stajati ispred očiju.

Kako Vam iz Bg izgleda Bosna i Hercegovina?

Izgleda mi kao kao protektorat u kome jedni pored drugih na silu žive oni koji su pre dvadeset godina ratovali, izgleda mi kao prostor u kome će se narodi pre međusobno ponovo ubijati i nestati sa lica zemlje nego ponovo zajedno živeti. Tužna je sudbina Bosne i Hercegovine i njenih očigledno nepopravljivo zavađenih naroda. Onaj koji je stvorio ovakvu BiH nikome na tom prostoru ne želi ništa dobro.

Šta ćemo čitati nakon Urednika?

Čitaćete zbirku priča “Priče s dijagnozom”, koja na jesen izlazi za Lagunu, a koju upravo privodim kraju.

Autor: trakavica.com