Lepe pesme srpskih književnika

Lepe pesme srpskih književnika

PONIŽENOST SRBA

SLOVENIJA ZEMLJA MALA, A NEKADA ZEMLJA SLAVNA,
DOK JE BILA JOŠ U JUGI, REPUBLIKA BEŠE GLAVNA.

SRUŠIŠE JE KOMUNISTI,
SA DVA LICA ONI ISTI.

ZA SVE LJUDE PA I SRBE, BLAGOSTANJA BEŠE TADA,
SIJALO JE SUNCE SVIMA, VELIKA JE BILA NADA.

OD BRIJONSKOG SPORAZUMA, PO RASPADU BIVŠE JUGE,
KUČAN POTPIS NEODRŽA, BRIŠU SRBE BROJKE DUGE.

OTEŠE IM ŠTO IMAŠE, PA SMIŠLJENI PROGON NUDE,
SVE UZ PRAVDU LJUDSKOG LIKA, ŠTO NORMALNE LJUDE ČUDE.

BOLESNI SE NA SAMRTI, OTPUŠTAJU IZ BOLNICA,
NEMOĆ SRBA BEŠE TADA,  UZ ISTINU TUŽNOG LICA.

JOŠ ALPAMA RASTU JELE, A LASTE SE JUGU SELE,
NAPUŠTAJU SVOJA GNEZDA, SVOJOM VOLJOM TO NEŽELE.

UZ NEDAĆE NIZ GODINA, DOK SE SPUŠTA MAGLA SIVA,
MILUJUĆI SVE GROBNICE, PROPLANAKA, A I NJIVA.

ČAK I NEMCI SAD PRIZNAJU, DA NAJVIŠE SRBA STRADA,
ZA SLOBODU SLOVENIJE, DA MLADIMA RASTE NADA.

ZA SLOVENSKU DOMOVINU, TAD JUNAKA DOSTA PADE
BROJNIH SRBA U ODBRANI, NAJDRAŽA SE I KRV DADE.

DOK PROLETNE KIŠE LIJU, SPOMENIKA SLOVA KVASE,
ĆIRILICOM ISPISANO, TU SU SRBI PALI, ZNA SE.

ISTORIJA SAD SE BRIŠE I NACIJA SRBSKOG RODA,
REPUBLIKA ALPSKA STOJI, A NEPRAVDU PERE VODA.

BIVŠOM JUGOM MANJE VIŠE, SVUD LJUBLJANSKE BANKE STOJE,
PREVARIŠE SVE ŠTEDIŠE, SVOJE NOVCE DA NEBROJE.

TO SLOVENSKA BEŠE VOLJA, LJUBLJANSKA SE BANKA BRIŠE,
NI GLAVNICA OD ŠTEDIŠA, OD TIH BANKI NEMA VIŠE.

TEŽILI SU KA EVROPI, KOJA IH JE PRIHVATILA,
AL BOGASTVA NESTALO JE, TAJKUNA GA UZE SILA.

ODE TAKO SLOVENIJA, DA POSTANE DRUGA ŠVICA,
ZA DOSTOJNE I POŠTENE, I VESELA RADNA LICA.

DOK DVADESET PROĐE LETA, SLOVENIJA PUNA BEDE,
NEMA POSLA, SVE PROPADA, U STAROSTI KOSE SEDE.

PRELEPA JE OKOLINA, SLOVENSKOGA PONOS RODA,
GRLE ALPE OD DAVNINA, PLOD NEBESKOG PLAVOG SVODA.

ZA SVE ONO ŠTO JE BILO, NA SRBINA KRIVDA PADE,
I BEZ SUDA, POZNATO JE, ODLUKE SU IPAK VLAD’E.

JOŠ ALPAMA SVAKO LETO, I NAJLEPŠE CVEĆE VENE,
PRAVOSLAVLJE TU SE GASI, PONOS STOJE SAMO STENE.

UGROŽENOST SRBA TU JE, POŠTENO IM SRCE BIJE,
KAMIONI ROBU VOZE, PRAVE BIZNIS IZ SRBIJE

USKS –autor pesnik: Saša Gajić

CIGANKA

ПОНИЖЕНОСТ СРБА

СЛОВЕНИЈА ЗЕМЉА МАЛА, А НЕКАДА ЗЕМЉА СЛАВНА,
ДОК ЈЕ БИЛА ЈОШ У ЈУГИ, РЕПУБЛИКА БЕШЕ ГЛАВНА.

СРУШИШЕ ЈЕ КОМУНИСТИ,
СА ДВА ЛИЦА ОНИ ИСТИ.

ЗА СВЕ ЉУДЕ ПА И СРБЕ, БЛАГОСТАЊА БЕШЕ ТАДА,
СИЈАЛО ЈЕ СУНЦЕ СВИМА, ВЕЛИКА ЈЕ БИЛА НАДА.

ОД БРИЈОНСКОГ СПОРАЗУМА, ПО РАСПАДУ БИВШЕ ЈУГЕ,
КУЧАН ПОТПИС НЕОДРЖА, БРИШУ СРБЕ БРОЈКЕ ДУГЕ.

ОТЕШЕ ИМ ШТО ИМАШЕ, ПА СМИШЉЕНИ ПРОГОН НУДЕ,
СВЕ УЗ ПРАВДУ ЉУДСКОГ ЛИКА, ШТО НОРМАЛНЕ ЉУДЕ ЧУДЕ.

БОЛЕСНИ СЕ НА САМРТИ, ОТПУШТАЈУ ИЗ БОЛНИЦА,
НЕМОЋ СРБА БЕШЕ ТАДА,  УЗ ИСТИНУ ТУЖНОГ ЛИЦА.

ЈОШ АЛПАМА РАСТУ ЈЕЛЕ, А ЛАСТЕ СЕ ЈУГУ СЕЛЕ,
НАПУШТАЈУ СВОЈА ГНЕЗДА, СВОЈОМ ВОЉОМ ТО НЕЖЕЛЕ.

УЗ НЕДАЋЕ НИЗ ГОДИНА, ДОК СЕ СПУШТА МАГЛА СИВА,
МИЛУЈУЋИ СВЕ ГРОБНИЦЕ, ПРОПЛАНАКА, А И ЊИВА.

ЧАК И НЕМЦИ САД ПРИЗНАЈУ, ДА НАЈВИШЕ СРБА СТРАДА,
ЗА СЛОБОДУ СЛОВЕНИЈЕ, ДА МЛАДИМА РАСТЕ НАДА.

ЗА СЛОВЕНСКУ ДОМОВИНУ, ТАД ЈУНАКА ДОСТА ПАДЕ
БРОЈНИХ СРБА У ОДБРАНИ, НАЈДРАЖА СЕ И КРВ ДАДЕ.

ДОК ПРОЛЕТНЕ КИШЕ ЛИЈУ, СПОМЕНИКА СЛОВА КВАСЕ,
ЋИРИЛИЦОМ ИСПИСАНО, ТУ СУ СРБИ ПАЛИ, ЗНА СЕ.

ИСТОРИЈА САД СЕ БРИШЕ И НАЦИЈА СРБСКОГ РОДА,
РЕПУБЛИКА АЛПСКА СТОЈИ, А НЕПРАВДУ ПЕРЕ ВОДА.

БИВШОМ ЈУГОМ МАЊЕ ВИШЕ, СВУД ЉУБЉАНСКЕ БАНКЕ СТОЈЕ,
ПРЕВАРИШЕ СВЕ ШТЕДИШЕ, СВОЈЕ НОВЦЕ ДА НЕБРОЈЕ.

ТО СЛОВЕНСКА БЕШЕ ВОЉА, ЉУБЉАНСКА СЕ БАНКА БРИШЕ,
НИ ГЛАВНИЦА ОД ШТЕДИША, ОД ТИХ БАНКИ НЕМА ВИШЕ.

ТЕЖИЛИ СУ КА ЕВРОПИ, КОЈА ИХ ЈЕ ПРИХВАТИЛА,
АЛ БОГАСТВА НЕСТАЛО ЈЕ, ТАЈКУНА ГА УЗЕ СИЛА.

ОДЕ ТАКО СЛОВЕНИЈА, ДА ПОСТАНЕ ДРУГА ШВИЦА,
ЗА ДОСТОЈНЕ И ПОШТЕНЕ, И ВЕСЕЛА РАДНА ЛИЦА.

ДОК ДВАДЕСЕТ ПРОЂЕ ЛЕТА, СЛОВЕНИЈА ПУНА БЕДЕ,
НЕМА ПОСЛА, СВЕ ПРОПАДА, У СТАРОСТИ КОСЕ СЕДЕ.

ПРЕЛЕПА ЈЕ ОКОЛИНА, СЛОВЕНСКОГА ПОНОС РОДА,
ГРЛЕ АЛПЕ ОД ДАВНИНА, ПЛОД НЕБЕСКОГ ПЛАВОГ СВОДА.

ЗА СВЕ ОНО ШТО ЈЕ БИЛО, НА СРБИНА КРИВДА ПАДЕ,
И БЕЗ СУДА, ПОЗНАТО ЈЕ, ОДЛУКЕ СУ ИПАК ВЛАД’Е.

ЈОШ АЛПАМА СВАКО ЛЕТО, И НАЈЛЕПШЕ ЦВЕЋЕ ВЕНЕ,
ПРАВОСЛАВЉЕ ТУ СЕ ГАСИ, ПОНОС СТОЈЕ САМО СТЕНЕ.

УГРОЖЕНОСТ СРБА ТУ ЈЕ, ПОШТЕНО ИМ СРЦЕ БИЈЕ,
КАМИОНИ РОБУ ВОЗЕ, ПРАВЕ БИЗНИС ИЗ СРБИЈЕ

УСКС –аутор песник: Саша Гајић

BOŽIĆ 14

PISMO
Zlatna lira 2010

Ti si moje ogledalo sveto
svakodnevno gdje ogledam lice,
dok te kude ja te ljubim – eto,
Ćirilice, ti drevna kraljice.

Tvoja slova zlatom su pisana
zlatila ih Jefimijina ruka,
Pravoslavko od Boga nam dana,
ti si naša od zlata jabuka.

Najljepša si među jabukama
zdrava, jedra istrijebila crva,
zbog ljepote hoće da te ruše,

u svijetu si ljepotica prva
golubice, ne dam da te guše –
dok je Srba ti ćeš biti s nama.

Autor pesnikinja: Zorka Čordašević

ПИСМО
Златна лира 2010

Ти си моје огледало свето
свакодневно гдје огледам лице,
док те куде ја те љубим – ето,
Ћирилице, ти древна краљице.

Твоја слова златом су писана
златила их Јефимијина рука,
Православко од Бога нам дана,
ти си наша од злата јабука.

Најљепша си међу јабукама
здрава, једра истријебила црва,
због љепоте хоће да те руше,

у свијету си љепотица прва
голубице, не дам да те гуше –
док је Срба ти ћеш бити с нама.

Autor pesnikinja: Zorka Čordašević

НАШЕ НЕБО

Ја увијек бићу ту на нашем небу
Гдје само смо ти и ја драга
Ту душе су нам спојене у једно
И ако не пренесох те преко прага

Ту уживамо у тајни нашој
Осјећајима нашим опијени
Потпуно испунила си живот мој
Све сам нашао у једној жени

Ту ти име изговарам гласно
Из срца радосног сигнале слиједим
Ту те загрлим јако и страсно
И сљедећем се сусрету веселим

Пловимо нашим срећним небом
Изнад планине мирног бора
Уживајмо у тренутку сваком
Јер тако бар сада бити мора

15.10 2013

ЗОРАН  ГРУМИЋ
Прњавор – Реп. Српска

KLON LJUBAVI

Svoju želju neću,nikada da krijem.
Mozda dođe vreme,da se i ostvari.

Ako neka rana,na duši ostane.
Ta će rana tuge,dugo da krvari.

Na samom početku,uvek lepo krene.
Tad osetiš vrelu,krv kroz svoje vene.

Uzdisaji krupni,a ljubav sve jača.
Željno čekaš dodir,te voljene žene.

U životu nikad, glatko išlo nije.
Vrlo ćesto nešto,idili zasmeta.

Sve se to događa,ko na nekom filmu.
Kad ti bude ljubav,od drugog uzeta.

Tad ostaje samo, ona ljuta rana.
Ostaće u srcu,da dugo krvari.

Kopiju ljubavi,možda ćeš pronaći.
Ali osećaji,nisu oni stari.

Tada kaži zbogom,ti ljubavi prava.
Dobro jutro tugo,tako mora biti.

Mesto svoje drage,tog originala.
Tu kopiju moraš,kroz život ljubiti.

Beograd,27.12.2010.g.
Autor pesnik:Rade Pantelić

КЛОН ЉУБАВИ

Своју жељу нећу,никада да кријем.
Мозда дође време,да се и оствари.

Ако нека рана,на души остане.
Та ће рана туге,дуго да крвари.

На самом почетку,увек лепо крене.
Тад осетиш врелу,крв кроз своје вене.

Уздисаји крупни,а љубав све јача.
Жељно чекаш додир,те вољене жене.

У животу никад, глатко ишло није.
Врло ћесто нешто,идили засмета.

Све се то догађа,ко на неком филму.
Кад ти буде љубав,од другог узета.

Тад остаје само, она љута рана.
Остаће у срцу,да дуго крвари.

Копију љубави,можда ћеш пронаћи.
Али осећаји,нису они стари.

Тада кажи збогом,ти љубави права.
Добро јутро туго,тако мора бити.

Место своје драге,тог оригинала.
Ту копију мораш,кроз живот љубити.

Београд,27.12.2010.г.
Аутор песник:Раде Пантелић

SRBIJA SPAVA

SRBIJA POSTA ZEMLJA BALKANA,
A VODSTVA NACIJE, UZ VIŠE MANA.

BILO UZ USTAV, ILI BEZ NJEGA,
ZA NEKE DRUGE, POSTAJE ŠEGA.

GODINAMA STEŽE BEDA, VIŠE LAŽI NEGO LJUDI,
POKRADENA ZEMLJA OSTA, ŠTO DOSTOJNE SRBE ČUDI.

UVEK NEKA NOVA SLIKA,
SVE OD BEDNIH IZDAJNIKA.

OD KORENA PRAVOSLAVLJA, DOĐE NEKA NOVA VIKA,
DOK SE STVARA NOVA MRŽNJA, MRŽNJA BRATE POVELIKA.

TRESLE  SU SE SVUD OKOLO I STENE I GORE,
JEZERA, REKE, A I UZ NJIH I MORE.

AGRESIJA SA SVIH STRANA, ZA IZDAJU TO JE CENA,
BEŠE PROŠLOST U ISTINI, OSTA VREME DA SE MENJA.

OGOLELA STABLA STOJE, ŠTO KORENI MALO DRŽE,
IZUMIRE SVA NACIJA, ČINJENIČNO DOSTA BRŽE.

NIJE DOSTA SAMO REĆI, MI VOLIMO OTADŽBINU,
POTREBNO JE MNOGO VIŠE, OSTVARITI SVAKOM SINU.

NI EVROPA NIJE NEŠTO, GDE SE NOVAC DŽABA KUJE,
MNOGIM VRATA ŠTO OTVARA, A DRUGI ĆE DA TUGUJE.

TO JE NEKO TUŽNO VREME, NA SVE SRBE PALA VIKA,
PA NEVINI ISPAŠTAJU, PRAVOSLAVLJA OD ČELIKA.

JOŠ DOSTOJNO MANASTIRI, ISPOD PLAVOG NEBA STOJE,
A VERNIKA SVE JE MANJE, SVEŠTENICI ŠTO IH BROJE.

U NJIMA SE PALE SVEĆE, SVEVIŠNJEM SE BOGU MOLE,
ČITAJU SE KRSNE SLAVE, SVAKO SVOJU VERU VOLI.

MANASTIRI SVETI ZNA SE, DA NOVACA I NEMAJU,
MOLIT MOŽEŠ TI U TAMI IL’ SUNČNOM DIVNOM SJAJU.

DOSTA TOGA PA I VIŠE, NEKO PIŠE DRUGI BRIŠE,
DOGAĐA SE U SEĆANJU, DA MANASTIR IMA MIŠE.

ON GA IPAK TAKO KRIJE, OD VREMENSKIH ZLI NEDAĆA,
SIROMAŠAN ON U GLAĐU,  MOŽDA GREHE ON VEĆ PLAĆA.

PA PONEKI SVOM HRABROŠĆU, I MOLITVE ČESTO SLUŠA,
KAD UGINE JEDNOG DANA, DA MU RAJU ODE DUŠA.

POGLED IMA JASNOG OKA, KAD U ĆOŠKU ON SE JAVI,
BOLJE BITI BAR I TAKAV, NEG PREMAZAN SAV PO GLAVI.

DA IZAĐE SE IZ KRIZE,
NISU DOSTA SAMO VIZE.

ČAK ZA SVAKI IZLAZ TREBA, DA PRONAĐEŠ PRAVA VRATA,
A ČIZME SE UPOTREBE, KADA IMA VIŠE BLATA.

PROBUDI SE TI SRBINE,  U POŠTENJU TRAŽI PRAVA,
NEKA VAM JE SVIMA SREĆŽNA UZ SVE DRUGO KRSNA SLAVA.

PRIJATELJMA RUKU STISNI, BIĆE SVIMA TADA BOLJE,
NARAŠTAJI OD KORENA, DA POSTANU DOBRE VOLJE.

BRE SRBINE, MUĆNI BOLJE, JEL PAMETNA TI SI GLAVA,
ČUVAJ SVOJU OTADŽBINU, POKOLENJMA NEK’ JE SLAVA.

USKS –autor pesnik: Saša Gajić

Manastir

СРБИЈА СПАВА

СРБИЈА ПОСТА ЗЕМЉА БАЛКАНА,
А ВОДСТВА НАЦИЈЕ, УЗ ВИШЕ МАНА.

БИЛО УЗ УСТАВ, ИЛИ БЕЗ ЊЕГА,
ЗА НЕКЕ ДРУГЕ, ПОСТАЈЕ ШЕГА.

ГОДИНАМА СТЕЖЕ БЕДА, ВИШЕ ЛАЖИ НЕГО ЉУДИ,
ПОКРАДЕНА ЗЕМЉА ОСТА, ШТО ДОСТОЈНЕ СРБЕ ЧУДИ.

УВЕК НЕКА НОВА СЛИКА,
СВЕ ОД БЕДНИХ ИЗДАЈНИКА.

ОД КОРЕНА ПРАВОСЛАВЉА, ДОЂЕ НЕКА НОВА ВИКА,
ДОК СЕ СТВАРА НОВА МРЖЊА, МРЖЊА БРАТЕ ПОВЕЛИКА.

ТРЕСЛЕ  СУ СЕ СВУД ОКОЛО И СТЕНЕ И ГОРЕ,
ЈЕЗЕРА, РЕКЕ, А И УЗ ЊИХ И МОРЕ.

АГРЕСИЈА СА СВИХ СТРАНА, ЗА ИЗДАЈУ ТО ЈЕ ЦЕНА,
БЕШЕ ПРОШЛОСТ У ИСТИНИ, ОСТА ВРЕМЕ ДА СЕ МЕЊА.

ОГОЛЕЛА СТАБЛА СТОЈЕ, ШТО КОРЕНИ МАЛО ДРЖЕ,
ИЗУМИРЕ СВА НАЦИЈА, ЧИЊЕНИЧНО ДОСТА БРЖЕ.

НИЈЕ ДОСТА САМО РЕЋИ, МИ ВОЛИМО ОТАЏБИНУ,
ПОТРЕБНО ЈЕ МНОГО ВИШЕ, ОСТВАРИТИ СВАКОМ СИНУ.

НИ ЕВРОПА НИЈЕ НЕШТО, ГДЕ СЕ НОВАЦ ЏАБА КУЈЕ,
МНОГИМ ВРАТА ШТО ОТВАРА, А ДРУГИ ЋЕ ДА ТУГУЈЕ.

ТО ЈЕ НЕКО ТУЖНО ВРЕМЕ, НА СВЕ СРБЕ ПАЛА ВИКА,
ПА НЕВИНИ ИСПАШТАЈУ, ПРАВОСЛАВЉА ОД ЧЕЛИКА.

ЈОШ ДОСТОЈНО МАНАСТИРИ, ИСПОД ПЛАВОГ НЕБА СТОЈЕ,
А ВЕРНИКА СВЕ ЈЕ МАЊЕ, СВЕШТЕНИЦИ ШТО ИХ БРОЈЕ.

У ЊИМА СЕ ПАЛЕ СВЕЋЕ, СВЕВИШЊЕМ СЕ БОГУ МОЛЕ,
ЧИТАЈУ СЕ КРСНЕ СЛАВЕ, СВАКО СВОЈУ ВЕРУ ВОЛИ.

МАНАСТИРИ СВЕТИ ЗНА СЕ, ДА НОВАЦА И НЕМАЈУ,
МОЛИТ МОЖЕШ ТИ У ТАМИ ИЛ’ СУНЧНОМ ДИВНОМ СЈАЈУ.

ДОСТА ТОГА ПА И ВИШЕ, НЕКО ПИШЕ ДРУГИ БРИШЕ,
ДОГАЂА СЕ У СЕЋАЊУ, ДА МАНАСТИР ИМА МИШЕ.

ОН ГА ИПАК ТАКО КРИЈЕ, ОД ВРЕМЕНСКИХ ЗЛИ НЕДАЋА,
СИРОМАШАН ОН У ГЛАЂУ,  МОЖДА ГРЕХЕ ОН ВЕЋ ПЛАЋА.

ПА ПОНЕКИ СВОМ ХРАБРОШЋУ, И МОЛИТВЕ ЧЕСТО СЛУША,
КАД УГИНЕ ЈЕДНОГ ДАНА, ДА МУ РАЈУ ОДЕ ДУША.

ПОГЛЕД ИМА ЈАСНОГ ОКА, КАД У ЋОШКУ ОН СЕ ЈАВИ,
БОЉЕ БИТИ БАР И ТАКАВ, НЕГ ПРЕМАЗАН САВ ПО ГЛАВИ.

ДА ИЗАЂЕ СЕ ИЗ КРИЗЕ,
НИСУ ДОСТА САМО ВИЗЕ.

ЧАК ЗА СВАКИ ИЗЛАЗ ТРЕБА, ДА ПРОНАЂЕШ ПРАВА ВРАТА,
А ЧИЗМЕ СЕ УПОТРЕБЕ, КАДА ИМА ВИШЕ БЛАТА.

ПРОБУДИ СЕ ТИ СРБИНЕ,  У ПОШТЕЊУ ТРАЖИ ПРАВА,
НЕКА ВАМ ЈЕ СВИМА СРЕЋЖНА УЗ СВЕ ДРУГО КРСНА СЛАВА.

ПРИЈАТЕЉМА РУКУ СТИСНИ, БИЋЕ СВИМА ТАДА БОЉЕ,
НАРАШТАЈИ ОД КОРЕНА, ДА ПОСТАНУ ДОБРЕ ВОЉЕ.

БРЕ СРБИНЕ, МУЋНИ БОЉЕ, ЈЕЛ ПАМЕТНА ТИ СИ ГЛАВА,
ЧУВАЈ СВОЈУ ОТАЏБИНУ, ПОКОЛЕЊМА НЕК’ ЈЕ СЛАВА.

УСКС –аутор песник: Саша Гајић

HOMO

HOMO MENSURA

Ako si čovek što zna da živi-ljubi strasno!
Ako si neutešna ptica-zapevaj glasno!
Ako si zanosni, mirisni cvet-budi iris!
Ako si uvenulo cveće-raširi miris!

Ako te ljubav u zanosu silinom lomi,
Ako se jecaj duše po svemiru prolomi,
Ako te razum na greške ponekad navodi,
Ako te živi osećaj pravim putem vodi,
Shvati da si prava mera sopstvene duše,
Ne dozvoli da te predrasude uguše!

Ako želiš biti ubica-ubij čoveka u sebi!
Ako želiš živeti-neka strast ostane u tebi!
Ako želiš biti srećan-uzmi uvek ono što voliš!
Ako želiš biti ponosan-nikad nemoj da moliš!

     Autor pesnik: Nebojša P. Djordjević Šone

ХОМО МЕНСУРА

Ако си човек што зна да живи-љуби страсно!
Ако си неутешна птица-запевај гласно!
Ако си заносни, мирисни цвет-буди ирис!
Ако си увенуло цвеће-рашири мирис!

Ако те љубав у заносу силином ломи,
Ако се јецај душе по свемиру проломи,
Ако те разум на грешке понекад наводи,
Ако те живи осећај правим путем води,
Схвати да си права мера сопствене душе,
Не дозволи да те предрасуде угуше!

Ако желиш бити убица-убиј човека у себи!
Ако желиш живети-нека страст остане у теби!
Ако желиш бити срећан-узми увек оно што волиш!
Ако желиш бити поносан-никад немој да молиш!

       Аутор песник: Небојша П. Дјордјевић Шоне