Savez srpske dijaspore Slovenije, u principu, ne bavi se obj

Savez srpske dijaspore Slovenije, u principu, ne bavi se objavljivanjem privatne prepiske između svojih članova. U ovom slučaju činimo iznimku!


Pomoz’ Bog Radovane,

kao prvo, zahvaljujem na rođendanskoj čestitci i dobrim željama! Kao drugo, pomno sam pročitao Vaš govor koji ste održali pred Ambasadom Srbije, povodom protesta naših članova u Ljubljani. I u potpunosti se slažem sa onim, šta ste rekli. Ništa ne bi ni dodavao, a Boga mi, ni oduzimao!

Žalosno je, ali ne osećam tom prilikom, nikakvu zluradost, zbog toga šta se desilo, i šta je rečeno, pred Ambasadom naše matice. Osećam potištenost, što se to, konačno, moralo desiti! Da li su pretstavnici tkzv.” srpske političke elite” mislili i nadali se, kako smo toliki slepci, pa nikako ne vidimo, šta nam to oni, ujedinjeni sa svojim slovenačkim ”kolegama i prijateljima”, već dvadesetak i više godina, pokušavaju raditi iza leđa?

U tu ”srpsku političku elitu” normalno ubrajam, i naše ” diplomate” koji su u stvari aparatčici srpskih političkih partija, a nikako karijerne diplomate koji bi znali svoj posao, kao što su svoj diplomatski posao vrhunski radili: Ivo Andrić, Miloš Crnjanski ili Jovan Dučić. Naravno, ni na kraj pameti mi nije da pravim poređenja ili zahtevam kako bi baš sve srpske diplomate trebale da budu, kao spomenuti velikani srpske kulture, bilo bi to preterivanje ali da bi se mogli ugledati na njih, u to ne sumnjam. Ustvari neznam, kakve su bile stranačke preferencije, spomenutih veličina srpske kulture koji su radili i kao diplomate u Kraljevini Jugoslaviji ali sam siguran da prioritet u njihovom postavljanju, nije bila stranačka pripadnost.
Verovatno je prioritet bila odanost monarhiji i srpskoj državničkoj i diplomatskoj tradiciji. Ne tvrdim da su po tom pitanju, srpska Ambasada u Sloveniji i njen ”rad”, najgori izuzetak današnje srpske diplomatije. Ne, Ambasada u Sloveniji, i njen ”rad”, samo potvrđuju sunovrat srpske diplomatije, sa retkim i časnim izuzecima koji se više manje smišljeno i namerno dešavao, u skoro svim ambasadama Evrope i sveta. Upravo zbog njihovog ”stranačkog shvatanja” diplomatske veštine (čitaj svađanja i huškanja Srba u Sloveniji, jednih protiv drugih!), pitanje srpske etničke zajednice u Sloveniji, neumoljivo tapka u mestu. I to celo vreme uspostavljanja diplomatskih odnosa između Srbije i Slovenije, jedno kraće vreme, i ona dva famozna Slobina ”dva oka u glavi”.
Pogledajmo samo, koga sve, su nam srpske političke partije redom, dovodile u Sloveniju, kako bi ”pretstavljao srpske državne interese” i na koji način. Najpre su doveli gospodina Viskovića, verovatno kao primer ”srpske državničke i sveopšte mudrosti” usred sveopštih nacionalnih podela i sučeljavanja. Bilo bi interesantno videti kog su Srbina, Hrvati izabrali da ih pretstavlja, u nekoj od država, nastaloj posle raspada bivše SFRJ? Iza gospodina Viskovića na red je došao, gospodin Ranko Milović, crnogorski kadar iz čuvenog ”projekta” ministra, gospodina Gorana Svilanovića koji je ustvari bio produžetak Slobine ”teorije
dva oka u glavi”. Bilo je to ravno onom čuvenom čehovljanskom aksiomu, ”o pušci koja visi na zidu u prvom činu i koja okida u trećem činu!”, kada se naime gospodin Milović, posle razlaza ”dva oka u glavi”, veoma praktično, ipak, čojstvo je to, preselio iz jedne ljubljanske ulice u drugu. Iz Slomškove ulice br.1 (Ambasada Srbije), prešao je dve ulice dalje, u Njegoševu ulicu 14 (Ambasada Crne Gore). Što je diplomatski fenomen za Ginisovu knjigu rekorda ili bolje  Ginisovu knjigu (diplomatskih) čuda i fenomena. Dosta nejasna je bila situacija oko gospodina Krajnovića koji je bio ustvari v.d. ”srpskih državnih interesa”, u interegnumu, nastalom posle odlaska gospodina Milovića i dolaska gospodina Filipova. Očita ambicija gospodina Krajnovića bila je da uz podršku ”srpskih rodoljubivih snaga u Sloveniji” pređe sa statusa v.d, u rang ambasadora, što se srećom (ipak) nije desilo. Dolazak gospodina Filipova za ambasadora Srbije u Sloveniji, trebao bi označiti, eru ljudi, koji će udariti pečat diplomatskoj ”ozbiljnosti” srpske države. Kao istaknuti član Demokratske stranke (vojvođanski ogranak DS) gospodin Filipov je pre stupanja na dužnost ambasadora u Sloveniji, bio srpski ambasador u Japanu. Iskljućivo pretpostavljam, kako mu je
poznavanje japanskih političkih i ekonomskih prilika, izuzetno pomoglo u tome da shvati svu kompleksnost slovenačke političke i ekonomske situacije. Kao promoćuran i okretan čovek, gospodin Filipov, suštinu najtesnije saradnje između Sloveniji i Srbije pronašao je u slovenačkoj vinariji Kabaj, što se uostalom može pročitati i na njegovoj Fejsbuk (Facebook) stranici. Bilo kako bilo, stigosmo tako i do sadašnjeg ambasadora gospodina Aleksandra Radovanovića kao istančanog poznavaoca kvaliteta Murinih odela koja je tako razdragano hvalio na slovenačkoj televiziji.
Ako Vas Radovane, slučajno, sve što u tom ”partijsko-kadrovsko-diplomatskom” zameštaljstvu, podseća na komedije Dušana Kovačevića, onda verujem da dobro poznajete literarnu praksu srpske komedije novijeg doba.

Na određeni način, to bi bio ruski rulet srpskog diplomatskog umeća, ali postoji i onaj drugi, sadržajni rulet. Ne znam, šta su ustvari radila gospoda srpski ambasadori u Sloveniji, celo to vreme, ali bi me interesovalo sledeće. Kada su recimo, prvi put, spomenuta gospoda ”primetila” da u Sloveniji postoji problem tkzv. ”izbrisanih”? I kada su uspeli da to pitanje doture/jave centrali u Beograd? Plašim se da je njihov zadatak, celo vreme bio da taj, ljudski i nacionalni problem ”izbrisanih”, što bolje sakriju od srpske javnosti. Da bi sasvim slučajno ”otkrili”, kako 80 odsto svih ”izbrisanih” čine Srbi, to im nekako još i danas ne polazi za rukom. Što je posle presude Evropskog suda za ljudska prava u Štrasburgu koji je dao za pravo ”izbrisanim”, a ne slovenačkoj državi, ipak unekoliko pokvarilo predivno slikarsko remek delo nazvano ”idilični srpsko-slovenački međudržavni odnosi” kako ih vide istaknuti pojedinci ”srpske političke elite”. Druga, dosta slična situacija je sa isplatom slovenačkih penzija, srpskim penzionerima u Srbiji, a koji su svoj radni vek proveli radeći u Sloveniji. Odgovarajući sporazum, o regulisanju tog pitanja, država Slovenija je sa Srbijom potpisala kao poslednja, od bivših jugo-republika. Kako teće isplata slovenačkih penzija, posle potpisivanja spomenutog sporazuma, nisam detaljno pratio ali iz Srbije su stizale vesti, kako sve ide veoma sporo i da je mali broj ljudi počeo primati zaslužene penzije. Da li srpska Ambasada  u Sloveniji ili shodno tome, nadležni organi u Srbiji, sasvim ”slučajno”, vode neku statistiku, koliko se ljudi, koji su sasvim pošteno, svojim radom, stekli penziju u Sloveniji, razbolelo ili prevremeno umrlo zbog neimanštine, u koju su nasilno gurnuti? O svemu tome je detaljno izveštavala nekadašnja dopisnica Politike iz Slovenije, gospođa Svetlana Vasović, koju je ”ekipa” Borisa Tadića et consortes bukvalno izbacila na ulicu, i ukinula dopisništvu u Sloveniji (valjda zbog štednje!), time da je i njen suprug, takođe novinar, Igor Mekina, znate i sami, ostao bez posla u ljubljanskom Dnevniku. Džaba Mekini, što je na sudu, već više od dve godine, dobio tužbu protiv Dnevnika. Partijska ”osovina” Ljubljana-Beograd, neumoljivo radi svoj posao. Što, naprimer znaju, srpske diplomate u Sloveniji, o sudbini srpskih štediša u NLB (Novoj ljubljanskoj banci) i sudbini njihove ušteđevine? Pa nisu valjda samo Hrvati i Bošnjaci, u nekadašnjoj državi držali svoje pare u tadašnjoj Ljubljanskoj banci i koja je zbog veoma specifičnog slovenačkog bankarskog ”tumaćenja i stava” promenila ime, u Novu ljubljansku banku? Neznam tačan broj srpskih penzionera, ni tačan broj srpskih štediša, oštećenih u spomenutim ”dobrim međudržavnim odnosima” Slovenije i Srbije, ali sam siguran da su im ti ”dobri odnosi” upropastili život. Šta je sa certifikatima (vaučerima) koje su dobili svi punoletni građani Slovenije, i na kojima je uštedela slovenačka država, pošto ih je uskratila ”izbrisanim”? Da li je
oduzimanje prava na certifikate (vaučere) ”izbrisanim”, sadržano u obeštećenju koje im ”velikodušno” nudi sadašnja slovenačka vlada (ministar Virant) ili je to možda nešto sasvim drugo? Na kraju, a zašto bi slovenačka politika i država, trebale da lupaju glavu o tome, kada su srpska država i politika, a pogotovo diplomatija, tako ”svestrano i dobro obavešteni”, o slovenačkim prilikama.
Sasvim anekdotske su pojedine epizode iz sočinjenja srpske diplomatije u Sloveniji. Međutim to su ipak,više simptomi, ako govorimo lakanovskim jezikom. Sećam se i upamtio sam, kako je gospodin Visković, hrabro isticao, kako dugo (valjda od svog rođenja) drži svoje pare u NLB, i kako mu se dopada slovenački nameštaj (još čuvam taj njegov nadahnuti intervju). Divota jedna. Istorijski diplomatski iskorak u prevazilaženju srpsko-hrvatskih sukoba, načinjen je i učešćem gospodina Viskovića i protojereja stavrofora Perana Boškovića na obeležavanju dana hrvatske državnosti, u hrvatskoj ambasadi u Ljubljani. Gospodin Filipov, bio je rado viđen gost na priredbama slovenačkih vinara (posebno vinarska kuća Kabaj), tako da nije od te silne zanimacije vinima stigao protestvovati (ne u svoje ime, nego u ime srpske države!), kada je u Mariboru skrnavljena srpska zastava ili da recimo uputi zvaničan protest slovenačkoj vladi kada je novinar ljubljanskog Dela, Vili Ajnšpiler (Vili Einspiler) prilikom posete Boruta Pahora Srbiji, Srbiju nonšalantno nazvao ”crnom rupom”. Mislim, lako je srpskom diplomati Filipovu, kada ga plaća zemlja koja je ustvari ”crna rupa”, pošto isti dobro zna, kako je u fizici fenomen ”crne rupe” još nedovoljno istražen. Ipak, ako ostajemo u okviru anekdotskih parametara, ipak gospodin Visković ispoljio je, kao dugogodišnji predavač/stručnjak na FPN (Fakultet političkih nauka) u Beogradu, svu stručnu i analitsku dubinu, kada je jednom prilikom zabrinuto ustanovio ”kako je deficit u robnoj razmeni, između Slovenije i Srbije, isuviše velik, na štetu Srbije”. I ode gospodin
Visković, iza toga, put Nemačke, posle ”pregalačkog diplomatskog rada” u Sloveniji. A mogao je gospodin Visković, komotno, i u Nemačkoj da konstatuje isto, ” deficit u robnoj razmeni između Nemačke i Srbije, isuviše je velik, na štetu Srbije”. Neke su istine očito, i u diplomatiji, a još više u ekonomiji, večne. A šta je sa majkom Srbijom? Mada naša majka Srbija, nije više mlada koja se sprema za brak sa ”srpskom političkom elitom”, ista joj uporno prepušta, sve moguće deficite. Naravno, i spomenuti deficit robne razmene, valjda mu to dođe kao neke, vrste miraz. Radovane, namerno nisam spominjao veoma ”specifičan odnos” kojeg gaji Ambasada Srbije u Sloveniji, prema srpskoj etničkoj zajednici. Namerno neću o toj temi, bolje da se vratim anegdotama. Kada su nas već pohodili predstavnici ”srpske poličke elite”, do ludila me dovodila jedna njihova mantra koju su neumorno verglali, svi redom, a sadržana je u pitanju: ”A, koliko Vas ima Srba, u Sloveniji?” Nije da je spomenuta mantra bezobrazna i uvredljiva, ona je u svojoj suštini, potpuno van političkog i diplomatskog ponašanja. Nisu krivi, naprimer gospoda Čedomir Jovanović ili Rasim Ljajić, njih sam dobro upamtio, što možda bolje poznaju brojčano stanje romske ili bošnjačke populacije u Srbiji, pa se nisu stigli obavestiti, koliko (to) ima Srba u Sloveniji. A, zašto i bi, kada ih niko ne tera, ”od kolevke pa do groba” da znaju nešto, i o Srbima!

 

Srdačan pozdrav
Milenko

P.S. Srpski su ambasadori u Sloveniju, dolazili i odlazili. Neki, kao gospodin Visković, čak su davali, u intervjuima, novinama, eksplicitne izjave:”Nisam srpski ambasador!”. Objaviću taj njegov intervju ljubljanskom Dnevniku, kad tad, ako ustreba. Ali nije stvar u ambasadorima. Gospođa ili gospođica Aleksandra Stanković, viša savetnice za politička pitanja u Ambasadi Srbije, po mom skromnom mišljenju, prva je diplomatska ličnost države Srbije u Sloveniji. Sve je ona njih, ambasadore naime, gledala u leđa. Znači, svi su prolazni, samo je gospođa ili gospođica Stanković nezamenjiva. Mora da je njena diplomatska veština proverena i nedokučiva.

Ljubljana, 2.septembar, godine gospodnje 2013