Malo istorije, nešto više politike i mnogo upropaštenih života
Piše: prof. Milenko Vakanjac
Sva je prilika kako je dobar deo slovenačke politike na neki način (čak) i zadovoljan ishodom kojeg je na Evropskom sudu čovekovih prava u Štrasburgu doživela tužba tkz. ”izbrisanih”, mada neki slovenački istoričari, sasvim objektivno i čak bi se usudio tvrditi pošteno istiću da se u slučaju tkz.”izbrisanih” radilo o tome ”da je slovenačka država tom prilikom sprovela administrativni genocid”. Podsetimo Evropski sud u Štrasburgu presudio je da mora slovenačka država platiti odštetu tkz.”izbrisanim”, za sve, što im je činila od 90’ godina prošlog veka nadalje. Pustimo na stranu tragikomediju koju su slovenački političari, svih boja i proviniencija, izvodili kada je stigla definitivna presuda iz Štrasburga koja podrazumeva finansijsko obeštećenje. Unatoč tome da su se slovenački političari zaklinjali, dosta licemerno dapače, kako je Slovenija na svom teritoriju srećom izbegla sve ono ratno dešavanje i etničko čiščenje, koje se dešavalo recimo u Hrvatskoj, Bosni ili na Kosovu. A znamo šta se dešavalo u tim delovima nekadašnje zajedničke države.
Raspad nekadašnje zajedničke države, obeležilo je pre svega istrajanje budućih nacionalno- političkih elita, današnjih rukovodećih političkih elita, i pozivanje na ”pravo naroda na samoopredeljenje”. Ustvari bila je to ne isuviše vešta mimikrija čiji glavni cilj je bio stvaranje ”etnički čistih teritorija odnosno država”. Argumente za tu tvrdnju i ne treba tražiti isuviše daleko, dovoljno je pogledati ustave, pojedinih novonastalih država koje svoj ustavni status, definišu/vežu prvenstveno kao nacionalni, a nikako kao građanski, što naravno podrazumeva i sve implikacije koje iz toga proizlaze. Uspostavljanje ”etnički čistih država odnosno teritorija” imalo je za posledicu na nekim mestima ratne sukobe, na nekim drugim taj proces ”čiščenja” sproveden je više manje ”civilizovano”, odnosno ako upotrebimo blag termin ”administrativno”. Cilj je u svakom slučaju bio isti. Mada su na ponekim mestima, pogotovo u Hrvatskoj i na Kosovu, pripadnici različitih nacija, vekovima mogli (kako tako!) živeti zajedno, posle 90’ prošlog veka, taj zajednički život, u najboljem slučaju pretvoren je u jedva prihvatljiv ili nemoguć. Zanimljivo je da su Zapadni posrednici koji su ”kreirali” dešavanja na sukobljenim mestima ustvari implicite prihvatili tezu, ”kako je zajednički život, različitih etničkih zajednica, recimo na Kosovu, apsolutno nemoguć, ako se ne ispune svi zahtevi koje diktira većinska etnička zajednica”. Možda samo za nijansu, situacija se razlikuje u Hrvatskoj čija se politička elita, okrenula spasonosnom terminu ”suživota”, kao obliku koji ustvari i nema ambiciju reševanja međuetničkih sukoba, nego zamrzava potencijalne sukobe na razini koja ne obećava ništa, a još manje rešava bilo šta. ”Spasonosna” je takođe ”ideja”, kako će ulazak u Evropsku Uniju nekako ”postepeno” i ”vremenski” izgladiti međuetničke trzavice, i sukobe odprilike na način, kako su to svojevremeno uradili Nemci i Francuzi.
Međutim, sve su se nacionalno-političke elite na području nekadašnje zajedničke države, duže vremena, temeljito i svestrano pripremale i planirale, svaka svoj ”D-day”. I u tim priprema ili ”nacionalnom načertaniju”, naravno nigde nije bilo mesta, za one pripadnike etničkih zajednica koja su bili različiti/drugačiji od većinskog etničkog korpusa. Slovenija u tom pogledu, ne predstavlja nikakav izuzetak. Možda bi mogli govoriti o izuzetku, ali samo izuzetku koji potvrđuje pravilo. Ali pogledajmo, šta je govorio o toj problematici, jedan od ”otaca” slovenačke nezavisnosti/osamostaljenja i vođa Demosa, dr.Jože Pučnik, daleke 1990 godine u svom govoru u Ljutomeru. Koristiću tom prilikom tekst slovenačkog istoričara dr.Boža Repe-a (Zgodovinar Janez Janša-Istoričar Janez Janša, dr. Božo Repe, Mladina 30.avg.2013). Manje me interesuju političko-ideološke konotacije teksta dr.Repe-a koje smatram kao iskljućivo slovenačko unutrašnjo političko pitanje, a mnogo više su mi interesantne moguće istorijske implikacije govora dr.Pučnika. Citiram:” Ne stvarajmo sebi iluzije, pošto se ne radi o nacionalnom, nego socijalnom pitanju…Lično se protivim automatskom preuzimanju (obaveza) zatečenog stanja, danom održavanja plebiscita. Ako želimo u Republici Sloveniji obezbediti čvrstu socijalnu strukturu, moraćemo uvesti nekakva merila prilikom dodele državljanstava (slovenačkih!). Ne srljajmo u tu navodnu demokratičnost, kojom bi sebi stvorili probleme, a koje potom nebi mogli rešavati. Moramo biti svesni, šta je u okviru Slovenije, moguće rešavati u određenom socijalnom okviru, i što nije moguće. Nacionalna strana spomenutog pitanja je od sporednog značaja. Ovde (u Sloveniji) uređujemo zajednicu koja mora sebi, od samog početka obezbediti životne uslove, moramo biti spremni da zaostavštinu jugoslavenske federacije, možda i na neprijatan način uklonimo…Biće potrebno izračunati, i demografski, i posledično koji problemi bi mogli nastati za pet ili deset godina, zajedno sa zahtevima za kulturnom autonomijom. Lično ću se zalagati, svim svojim uticajem kojeg imam u socijaldemokratskoj stranci, za takva rešenja, kako nebi u Sloveniji nastali problemi, slični kninskim. Knin u Sloveniji ne želimo i danas imamo mogućnost da te stvari rešimo; humano, socijalno i pravno demokratski. Tom prilikom ne sme da bude nikakvih trulih kompromisa i nikakve mitingaške demokratičnosti koja bi nam stvarala poteškoće, poteškoće sa kojima se susreću: Englezi, Francuzi, Nemci i ostale države koje su opstojale u kolonijalnom periodu. Slovenija se tim dodatnim problemima, po mom mišljenju, ne sme opterećivati.” ( iz Pučnikovog govora u Ljutomeru- Slovenija ne more več čakati, nabralo se je preveč slabega- Slovenija ne može više čekati, nakupilo se previše lošeg!, Delo, 17.12.1990).
Na stranu političke i ostale okolnosti koje su dr. Pučnika 90’ godina naterale do toga da se vrati iz Nemačke u Sloveniju, i da bukvalno preko noči, preuzme rukovođenje i formiranje onog dela slovenačke političke strukture koja je na svojim leđima iznela proces izdvajanja iz bivše zajedničke države, referendum o osamostaljenju, i sve šta je usledilo izza toga. Takođe me uopšte ne interesuje današnja politička rasprava između slovenačkih političkih stranaka i njihovih čelnih ljudi: ko je u tim sudbonosnim trenutcima (prilikom raspada SFRJ) bio više zaslužan da Slovenija ima svoju državu.To, kao i neka druga pitanja smatram isključivo slovenačkim unutrašnje političkim pitanjima koja sa nerešenim statusom srpske etničke zajednice u Sloveniji ili satisfakcijom koju su, posle dugog niza godina, dobili tkz.”izbrisani” u Štrasburgu ima samo jednu dodirnu tačku. Tu dodirnu tačku vidim i doživljavam kao termin koji je upotrebljavala NATO komanda prilikom bombardovanja Srbije. Taj je termin glasio-kolateralna šteta. Mi, pripadnici srpske etničke zajednice u Sloveniji, ispali smo, u tom i takvom razvikanom i sveopštem istorijskom procesu ”prava naroda na samoopredeljenje” na prostorima bivše zajedničke države, kolateralna šteta. Dok su se zaraćene strane, posle završenih vojnih sukoba, unutar nekadašnje zajedničke države, ipak, kako tako, dogovorile, o statusu i pravima etničkih zajednica u novonastalim državama, slovenačkoj državi to nikako ne polazi za rukom. Verovatno se odgovor na to pitanje, skoro u celini, nalazi u citiranom govoru dr.Pučnika iz1990. godine. Ujedno, to je i odgovor da je naš odnos prema svim slovenačkim političkim strankama, potpuno isti. To važi za one iz pozicije i opozicije, one koje su bile u vlasti, kao i one koji su bili u opoziciji. Takođe nije, kada su u pitanju prava tkz. ”neustavnih manjina u Sloveniji” (što je jedan od mnogih eufemizama, pogotovo slovenačke stručne javnosti!), kada se radi o apsolutnom nedostatku ”mašte”: kako uopšte krstiti one građane Slovenije koji nisu ni ”autohtoni”, ni od ”vajkada” ne žive na prostorima današnje Slovenije. Možda bi prema kreatorima, nigde u svetu struke prihvaćene teorije o ”autohtonosti” stanovnika današnje Slovenije, toj teoriji najviše odgovarali oni prastanovnici Slovenije, iz neolitskog arheološkog nalazišta u Potočkoj zijalki. To su, ako se držimo teorije o ”autohtonosti”, stvarno pravi, nepatvoreni stanovnici, Slovenije. Svi ostali su ustvari došljaci, dođoši ili migranti ili kako ih je divno opisao jedan od mnogobrojnih termina koji su izmislili kreatori ”autohtonosti”: Ne-Slovenci!
I to je suština svega! Ostalo su priče za malu decu i ”zavaravanje protivnika”.
Ako pokušavamo naći dodirne tačke između čuvenog govora dr. Pučnika u Ljutomeru iz 1990.godine kog smo citirali na početku ovog teksta, onda moramo van sumnje spomenuti i Izjavo o dobrih namenih ili Izjavu o dobrim namerama koju je prihvatila tadašnja Skupština Republike Slovenije 6.decembra takođe 1990.godine pod rukovodstvom dr. Franca Bučara. Gde već u prvom članu spomenute Izjave stoji:”garantovanje prava svim pripadnicima ostalih naroda i narodnosti do nesmetanog kulturnog i jezičkog razvoja”. Na međunarodnom planu, nešto kasnije Republika Slovenija podpisuje evropsku Okvirnu konvenciju o pravima nacionalnih manjina (Strasbourg 1.2.1995, slovenački podpis 1.2.1995, na snazi od 1.2.1998).
Nesumnjivo imaju sve tri kategorije koje spominjemo: govor dr.Pučnika, Izjava o dobrim namerama i Okvirna konvencija o pravima nacionalnih manjina, svoju političku dimenziju. Govor dr. Pučnika možda najupečatljiviju i nedvosmislenu, Izjava o dobrim namerama ima pečat univerzalno prihvaćenih međunarodnih normi kada govorimo o ”dobrim namerama” i tu neki komentar i nije potreban, sem konstatacije da su ”dobre namere”, barem šta se tiče nas, srpske etničke zajednice, ostale samo ”dobre namere” i ništa sem toga. Podpis evropske Okvirne konvencije o pravima nacionalnih manjina, slovenačku strategiju ”zavaravanja protivnika” stvarno i u potpunosti demaskira i izvodi na čistinu. Mada je evropska Okvirna konvencija, o pravima manjina u pravnom jeziku, što je i karakteristika pravnog diskurza; i maglovita, i dosta neodređena, i neobavezujuća, ipak u svojoj suštini ima suštinsku dimenziju koju je prihvatila većina evropskih država, a to je pravo etničkih manjina na zaštitu postojanja i svog identiteta. Znamo, šta predstavlja zaštitu identiteta etničkih manjina. Ako su pojedine evropske nacije, početkom 90’ godina prošlog veka, imale u ime univerzalnog ”prava nacija na samoopredeljenje” mogućnost realizacije svojih ”istorijskih ciljeva”, onda treba predpostaviti da unutar spomenutog ”prava nacija na samoopredeljenje” postoji i pravo etničkih zajednica/manjina na zaštitu postojanja i svog sopstvenog identiteta. Ne vidim nijedan valjani argument koji bi proturečio tom osnovnom postulatu evropske Konvencije, o pravima manjina. Takođe se može primetiti, čitanjem teksta Okvirne konvencije…. da spomenuta konvencije nigde ne koristi termin, prihvaćen slovenačkim ustavom, a to je ”autohtone manjine”. Zanimljivo je takođe da su i nekadašnji predsednik Republike Slovenije dr.Danilo Tuerk, kao i sadašnji predsednik Ustavnog suda Republike Slovenije, dr. Ernest Petrič, važili i još uvek (verovatno) važe, kao poznavaoci međunarodnog prava i pitanja etničkih manjina. Spomenuću sam dva dela dr. Petriča i dr. Tuerka. Dr. Ernestu Petriču već je 1977.godine kod mariborske izdavačke kuće Obzorja izašla knjiga pod naslovom Mednarodnopravno varstvo narodnih manjšin ( Međunarodnopravna zaštita nacionalnih manjina), a dr.Tuerk se u Collected Courses od the Academy od European Law,Volume III, Book 2, bavio pitanjem Protection of Minorietes (Zaštita manjina). Znaći, i slovenačka pravna struka i politika, bile su veoma dobro upućene u problematiku etničkih manjina, i to još u nekadašnjoj, zajedničkoj državi.
Još je interesantnija epizoda sa slovenačkim komunistima pre Drugog svetskog rata u Moskvi. Poznat je stav Kominterne o rasturanju Kraljevine Jugoslavije, i to po svaku cenu, što su naravno ”teoretski” provodili istaknuti predstavnici Komunističkih partija bivše Kraljevine Jugoslavije. Kao što je bio recimo Edvard Kardelj koji je sebi za tu priliku nadenuo literarni pseudonim Sperans, a njegova knjiga, koja je bivšoj SFRJ važila kao neke vrste vrhunski teoretski domet, rasprave o nacionalnoj problematici, Razvoj slovenskega narodnostnega vprašanja (Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja, Ljubljana 1939). Treba spomenuti i spor između slovenačkih istoričara, od kojih su neki osporavali Edvardu Kardelju, autorstvo spomenute knjige, navodeći da je pravi autor knjige Dragotin Gustinčič koji je 1933 u Moskvi napisao knjigu Die Nationale Problem der Slowenen (Slovenački nacionalni problem). Ne bi se upuštao u tu kavgu slovenačkih istoričara, smatram kao i u slučaju slovenačkih političara da se radi o unutrašnjem slovenačkom problemu koji može poslužiti samo kao ilustracija, a nikako kao arbitriranje, ili nedaj Bože, svrstavanje uz jednu ili drugu stranu.
4. Znajući slovenačku jezičku i istorijsku osetljivost, postavlja se pitanje: zašto slovenački komunista, o slovenačkom pitanju, 1933.godine u Moskvi, piše na nemačkom jeziku? Razumljivo mi je, kako drug Gustinčič, takvu knjigu nije mogao štampati u Sloveniji, na slovenačkom jeziku? U tom istorijskom periodu slovenački narod, barem su nas tako učili ”proleterski teoretičari zbratimljenih komunističkih partija”, tlačen je od ”velikosrpskog ugnjetavanja”. Mislim da se ne varam, ako tvrdim da su slovenačke škole i Univerzitet Kralja Aleksandra (Karađorđevića), kao i slovenačke izdavačke kuće, u tom periodu, ipak funkcionisali na slovenačkom jeziku, a ne na srpskom jeziku, a da je ”velikosrpsko ugnjevatavanje” bila zgodna propagandna fraza, izmišljena za kominternovske potrebe koje su slovenački komunisti i desničari, koristili još dugo vremena, posle Drugog svetskog rata, u svojim ”interpretacijama” rešavanja ”nacionalnih pitanja”. Ipak mislim da slovenački komunisti nisu bili previše originalni, u tim svojim interpretacijama nacionalnog pitanja, njihov je glavni teoretski oslonac bilo delo Josifa Visarionoviča Đugašvilija-Staljina- Marksizam i nacionalno pitanje (1913) koje poznavaoci ”teoretskog opusa” Josifa Visarionoviča, smatraju njegovim kapitalnim teoretskim delom i ”doprinosom” marksističkoj literaturi.
Danas, kada Slovenci konačno imaju svoju državu, što je bio njihov vekovni projekt i na kog, u smislu ”prava naroda na samoopredeljenje” imaju apsolutno pravo, teško je, ne-primetiti, kako u odnosu prema statusu srpske etničke zajednice u Republici Sloveniji, posle njihovog ostvarenja ”prava na samoopredeljenje”, provejava antisrpski stav koji je mnogo izraženiji, nego što je to u slučaju ostalih, takođe nepriznatih etničnih zajednica u Republici Sloveniji, a pokazuje izuzetno srodstvo sa kominternovskom borbom protiv ”velikosrpskog ugnjetavanja”. Ako se pokušava taj antisrpski stav danas maskirati bezbrojnim ”tehničkim manipulacijama” (od statističkog manipulisanja sa brojem pripadnika srpske etničke zajednice u Sloveniji, teorijom o autohtonim manjinama, preko onemogućavanja bilo kakve nastave i škole na srpskom jeziku, pa do manipulacija sa tkzv, ”izbrisanima” i ubrzanom asimilacijom!), onda to više nije nikakva slučajnost, nego smišljen plan.
Kada su dr. Pučnik i dr.Bučar, govorili o uređenju Slovenije, posle proglašenja nezavisnosti i osamostaljenja, onda su bila to samo dva lica, iste medalje. Socijaldemokrata dr.Pučnik govori o ”kninskom slučaju kojeg nebi trebalo dozvoliti u Sloveniji”, i da nacionalno pitanje nije prvorazredno, a bivši komunista, dr.Bučar ”o dobrim namerama”, što je u staljinističkom poimanju ”dijalektike”, ustvari isto. U svakom su se slučaju, i slovenački komunisti, i desničari, ispali su isti. Sa dobrim namerama ali bez Knina. I nedaj Bože da bi se priznala, makar i stidljiva ”kulturna autonomija” Srba, to bi, ipak prema kominternovskoj recepturi, očito bio, ustupak ”velikosrpskom ugnjetavanju”. Ceh toj kominternovskoj doktrini platili su najviše tkz. ”izbrisani” , a posledično i celokupna srpska etnička zajednica.
Koji je srpski saldo, u previranju i stvaranju novih nacija i država, te realizacije ”prava nacija na samoopredeljenje” na tlu bivše Jugoslavije? Ispada da je to pravo bilo rezervisano za sve, samo ne za srpsku naciju. Kada pratimo Izveštaje Naprednog kluba iz Beograda kojeg vodi istoričar dr. Čedomir Antić, između ostalog spomenuti Napredni klub smatram za jedinu relevantnu civilnu instituciju u Srbiji koji se bavi pitanjima Srba u regionu, između ostalog i položajem srpske etničke zajednice u Sloveniji. Dr. Antić spominje da se radi o 1,8 milijona ljudi, bez tačnog broja Srba u Republici Srpskoj, pošto popis stanovništva još nije obavljen. Stav svih srpskih političkih elita, bez obzira prema pitanju statusu Srba u okruženju ili regionu, mogli bi sažeti u arogantnim i potcenjujučim stavovima, bilo predsednika republike Tomislava Nikolića, bilo aktuelnog predsednika vlade Ivice Dačića. Za gospodina Nikolića podrazumeva se ”da su Srbi iz Bosne, Bosanci, pošto je i njegova supruga sa Korduna u Hrvatskoj”, a ”ekspert” za rešavanje kosovskog pitanja Ivica Dačić stalno podvlaći ”kako je rođen u Prizrenu i da Srbija neće ratovati zbog kosovskih Srba”. Kada su mu jednom prilikom, Ivici Dačiću, iz srpske dijaspore (Beč) poručili kako nisu najsretniji njegovim ”političkim umećem” rešavanja sudbine preostalih kosovskih Srba, 5. Ivica Dačić im je odbrusio, u stilu svog velikog uzora Slobodana Miloševića ” kako neće dozvoliti da mu ljudi iz dijaspore sole pamet!”.
Sve bi to možda bile opservacije, više anegdote, o ponašanju predstavnika srpske političke elite u današnje vreme. Ali srpski je narod sebi na izborima izabrao upravo takvu političku elitu, što znaći da se radi, i o demokratsko i političko, kao i legitimno izabranim predstavnicima srpskog naroda u našoj matici. Na tim i takvim izborima, jedna druga srpska politička opcija, sišla je u opoziciju. Normalno, demokratski i bez pogovora. Za žaljenje je, kako ni vlast, a ni opozicija, ustvari ne znaju, šta da rade sa Srbima u okruženju. Malo im liče na: Bosance, Kordunaše, Ličane, Nikšičane ili Hercegovce, malo im se čini, razume se prema političkoj potrebi, da bi to mogli biti, i Srbi. Međutim nisu sasvim sigurni da li je to tačno. Kada bude, nekom prilikom, gospodin Nikolić, dolazio u Sloveniju, bilo bi uputno da mu se, ako bude reč o Srbima podastru statistički podaci; koliko tu ustvari ima Šumadinaca, Nišljija, Pirokjanaca, Vranjanaca, onih iz Malog Mokrog Luga, Crnotravaca, Lala, Ćarapana, Ćivijaša ili Ostružničana. Pošto tako shvaćenu ”nacionalnu statistiku”, očito razume današnja srpska politička elita, čije olićenje predstavlja gospodin poslanik Šojić, takav nam je valjda vakat. Obavezno da se tom prilikom zaboravi sve ono, šta se o srpstvu nekada guslalo dok smo još bili u SRS. To je sada stvar dr. Vojislava Šešelja, a ne naša, a on se Bogu hvala, nalazi u Hagu. I još nešto da ne zaboravim. Bude li, tom prilikom, gospodin Nikolić slučajno primetio kako je jedini preostali Srbin (možda Šumadinac ili ko’ bi ga već to znao šta!) u Sloveniji koji ga bude saćekao, srpski ambasador, onda će to biti značajan i željeni korak u pridruživanju Srbije, Evropskoj Uniji. Zato kada bude išao kod predsednika Pahora, kao Boga ga molim, neka se sa njim ne ljubi tri puta, kao što je uradio u Zagrebu sa Josipovićem, misliće zlonamerni Slovenci da je Pahor možda Srbin, što nikako nebi valjalo za Pahorovu buduću političku karijeru. Neka povede računa o tome.