Kome mažu oči, dok se vino toči?

Kome mažu oči, dok se vino toči?

 

SRPSKA DIJASPORA ODGOVARA NSPM: POVAMPIRENJE „PROJEKTA JEREMIĆ“

Subota, 14 april 2011

Reagovanje Srpske dijaspore na tekst „Kriptoanalitičari, NSPM i projekat Jeremić“

Hipotetički, da je Jeremić i najbolji u lošem (žutom) društvu, narod kaže: „S kim si takav si“. Da li je intimno patriota nema značaja, jer iz karijerizma prihvata da bude u funkciji štetočinskog režima. To, mada su njihovi motivi verovatno lukrativne prirode, važi i za njegove kvazianalitičarske propagandiste s ranije stečenom patriotskom reputacijom. A pošto shvataju da je njihovo neprincipijelno trgovanje „analitikom“ razobličeno, posledice pokušavaju da ublaže infantilnim pričama da su oni i Jeremić žrtve zavere.

Kosovo i Metohija za EU-iluzije
Da li je aktuelni režim, i to u jeku realizacije politike otimanja Kosova i Metohije, već bio po volji evroatlantskih centara moći koji stoje iza njega? Odgovor je tokom predizborne kampanje 2008. godine dao lično šef kosovsko-metohijske misije EU, Piter Fejt. Tada je naglasio da je za dalje, faktičko, realizovanje Ahtisarijevog plana (koji je Đorđe Vukadinović svojevremeno pravilno okarakterisao kao masku za secesiju KiM) potrebno sačekati ishod srpskih izbora, te je pozvao Srbe da izaberu vladu „kojoj će prioritet biti EU“. Drugim rečima, Fejt je apelovao na Srbe da glasaju za koaliciju „Za evropsku Srbiju“, koja je procenjena kao kooperativna u odnosu na njihov plan za KiM.

Uz pomoć ispiranja mozgova birača i asistiranje nekih ambasadora i tajkuna, ostvarilo se ono što su u Vašingtonu i prestonicama njegovih evropskih saveznika želeli. Dobili smo Vladu čiji je stub DS, odnosno Boris Tadić. Deo njegovog „dvora“ bio je i ostao Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova. Da li je onda moguće da je on, po ubeđenjima, patriota? Teorijski jeste. No, uverenja su jedno a dela drugo. Često sujeta i egoizam nadvladaju ubeđenja pa se iz ličnih interesa postupa suprotno njima. To se desilo sa mladim ministrom koji je pristao da bude deo marionetske vlade. Naravno, ako pođemo od toga da je stvarno nacionalno opredeljen, a ne da se samo pravi da je to. U tom slučaju situacija je mnogo gora, iako se iskreno nadamo da nije tako.

Vlada u kojoj je on ministar munjevito je prihvatila EULEKS (što je Slobodan Antonić skoro izjednačio sa faktičkim priznanjem „države Kosovo“) i odustala od podnošenja tužbi protiv, bar nekih, zemalja koje su priznale tzv. državu Kosovo. I šta je uradio Jeremić dok su tako postavljani temelji politike postepenog i prikrivenog dizanja ruku od teritorijalnog integriteta Srbije? Da li je napustio Vladu i osudio politiku Borisa Tadića? Nije. Nastavio je da učestvuje u onome što je činila, usput pričajući patriotske bajke. A Srbija se, na šta su autori Vidovdana, Pečata i Novog Standarda ukazivali kada je pogubni proces počinjao, na nevešt i kontraproduktivan način obratila Međunarodnom sudu pravde, što su atlantistički promoteri kosovske „nezavisnosti“ znalački iskoristili.

Da li je to učinjeno namerno da bi se dobilo na vremenu i kako bi se obmanula srpska javnost ili ne, i nije od praktičnog, premda jeste od moralnog značaja. Plodovi tog (ne)dela su, kako god bilo, gorki. Nije nam olakšanje to što vlast, kako neki misle, nije do kraja antisrpska kakva bi bila LDP-ovska, već je samoživo-priglupa, pa je nasela na obećanja da će odluka pronatovskog suda biti po nas, ako ne povoljna, onda bar podnošljiva.

„Golubovi prevrtači“
Kada je vrh režima shvatio da je lično obmanut od svojih mentora, tj. da mu se čak ne dozvoljava ni da se opere pred istorijom, pokušao je bar to samoinicijativno da izdejstvuje. No, ne treba ni pomišljati da je stao na pozicije koje podrazumevaju odbranu teritorijalne celovitosti Srbije.

Posle nepovoljne odluke MSP-a, Vlada Srbije je Generalnoj skupštini UN uputila Rezoluciju. Njenu srž je predstavljalo to da Beograd prihvata da je proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom, ali da ne prihvata jednostran način na koji je to učinjeno. Paradoks je trebalo, u skladu sa predlogom Vlade Srbije, da bude prevaziđen pronalaženjem obostrano prihvatljivog rešenja. Drugim rečima, stav Beograd se može protumačiti kao da je tražio nešto kako bi ozvaničio jednostrani čin Prištine. „Kompenzacioni paket“, koji je želeo da izdejstvuje, verovatno je, uz ekonomske, lično-partijske i evro-integracione ustupke, uključivao i severni deo Kosova.

Već je i to predstavljalo akt podrivanja ustavnog poretka i izdaju osnovnih nacionalnih interesa. Jer, niko nema pravo da se odrekne dela teritorije Srbije. I dok se sve to dešavalo, šta je radio Jeremić? Baš on je bio ključni igrač u partiji pokera čiji je ulog, u to nema sumnje, bila podela KiM-a (i to tako da nama ostane tek nešto više od 10% teritorije južne Pokrajine). I dok je tako postupao uživao je bezrezervnu podršku gotovo profesionalnih prorežimskih analitičara: Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića. U pitanju su ljudi nekada veoma bliski DSS-u, koji su, valjda naviknuti na državne fondove i širom otvorene medije, požurili da okrenu ćurak naopako, ubrzo pošto je ta stranka izgubila vlast.

NSPM, koji je do izbora 2008. godine važio za patriotski analitičko-medijski centar, krenuo je u „evroatlanstsku tranziciju“. Postepeno se pretvorio u apologetski medij dela režima, odnosno u jedan od glavnih promotera „Projekta Jeremić“ – rasprostiranja uverenja da je mladi ministar „Srbin na kvadrat“, te da bi trebalo pre ili kasnije da nasledi Tadića. Namera je bila da se i u drugačijim okolnostima, ako do njih dođe, osigura vlast kozmetički izmenjene evroatalantske koalicije.

Prikriveni, ali time još opasniji, zaokret u pravcu naše „svetle evroatlantske budućnosti“ predstavlja ključni razlog što su potpisnici ovog odgovora, nekada saradnici NSPM-a, zbog niskosti Jeremićevih „analitičara“ napustili taj istraživačko-izdavački centar. Nismo želeli, ma šta nam se zauzvrat nudilo, da budemo elementi mehanizma za obmanjivanje patriotske javnosti.

Bezuslovna kapitulacija
NSMP je dobrim delom stekao rodoljubivi imidž usled delovanja autora koji su ga napustili kada se okrenuo „patriotima“ u redovima DS-a. S obzirom na imidž stvoren tokom dvehiljaditih, Vukadinović i Antonić nisu mogli, i da su to hteli, da postanu direktni promoteri evroatlantskih integracija. To ne bi bilo korisno ni za režim koji je tražio način za manipulaciju svime i svačim, pa i patriotskom javnošću. Tako je pronađeno „solomonsko rešenje“: NSPM zvanično ostaje „rodoljubivi“ i prema režimu naizgled kritički nastrojen medij, a istovremeno podržava „patriotsku frakciju“ na vlasti, tj. Tadića i Jeremića. Time je NSPM, od medija koji je kritikovao DS politiku „Evropa nema alternativu“, postao medij koji promoviše stav: „Tadić i Jeremić nemaju alternativu“. A analitičarski transfer u „žutu zonu“ delovao je relativno neprimetno, dok su pozitivni efekti po vlast bili zagarantovani. I vuk je bio sit, i ovce su ostale na broju! Sve dok „analitičari“ nisu preterali u svojoj apologiji „patriotskog“ dueta i tako napravili težak gaf.

Da se vratimo Rezoluciji upućenoj GS UN-a, na kojoj su se „analitičari“ okliznuli. Americi nije bilo ni na kraj pameti da dopusti Srbima da zadrže i delić onoga što Vašington smatra svojim ratnim plenom. Zato su SAD, kao i evropski saveznici te velesile, burno reagovali na pokušaj režima da izdejstvuje makar komadić KiM-a. A naš režim, pošto je shvatio da je naljutio mentore, odmah je uradio sve što je od njega traženo. Dobili smo evroatlantsku Rezoluciju grubo maskiranu u srpsko ruho. U njoj nije bilo ni pomena neprihvatljivosti jednostrane secesije. Sadašnja vlast je pokorno krenula putem kojim ćemo, ako se nešto ne promeni, ubrzano stići do punog prihvatanja faktičke nezavisnosti „celovitog“ Kosova. Započeti pregovori Beograda i Prištine samo su faza u tom procesu.

No, pozabavimo se Jeremićem. Kod povlačenja prve rezolucije on je, čini se, bio obmanut i ponižen. Gradeći „patriotski“ imidž, zagovarao je odlučniji stav u vezi sa pokušajem (po nas takođe štetne) podele Kosova. U skladu s tim je i davao izjave. Međutim, njegov politički mentor je pokleknuo. I šta je Jeremić posle toga učinio? Da li se ogradio od vlasti koja je prihvatila bezuslovnu kapitulaciju? Nije. Polizao je sve što je izgovorio, i ostao verni saradnik Borisa Tadića. Da li bi tako postupio neko ko je istinski patriota i ima integritet? Sigurno ne bi. A Jeremić je nastavio da igra kako Tadić svira, a svoju servilnost i kapitulantsku politiku pokušava da maskira patriotskom retorikom. U tom svetlu treba gledati i na njegove aktuelne, patetične govore. Dok politički direktor njegovog ministarstva, Borko Stefanović, po nalogu predsedničkog kabineta uspostavlja „dobrosusedske odnose“ sa secesionistima, on priča o Kosovu kao srpskom Jerusalimu. Govori o 27. martu i srpskom otporu nacizmu, a upravo je deo režima koji je oličenje kapitulantske, kolaboracionističke politike.

Rasprodaja „ubeđenja“
Šta se u međuvremenu dešavalo sa Vukadinovićem i Antonićem? Prvi, u makijavelističkim okvirima politički veštiji, nastojao je da relativizuje svoje ranije stavove, te da se i ogradi od pogubne režimske politike, a da istovremeno sačuva svoje neformalne pozicije kod vlasti i medijsku prisutnost. Drugi je uleteo „grlom u jagode“.

Drugi je uleteo „grlom u jagode“. Antonić je, kao i njegov kolega, pošto je Koštunica izgubio vlast jer nije hteo da pristane na politiku tihog odricanja od Kosova i Metohije, naprasno počeo da veruje u Tadićev patriotizam i iskren otpor „Imperiji“. U tome je otišao toliko daleko da je ponudio „prost lakmus papir ispravnosti dve konkurentske teorije“. Predložio je „vrlo jednostavan test“ ispravnosti stavova nas koji smo smatrali da Tadić i Jeremić ne brane dosledno i iskreno Kosovo i Metohiju, i s druge strane, njegovih i Vukadinovićevih prorežimskih stavova.

Kako je rekao: „Ako, naime, Tadić i Jeremić povuku Rezoluciju i ako sa ,našim EU prijateljima’ sastave drugu, ,razumniju’, javno ću priznati da je sve ovo sa UN i MSP, od 2008. pa sve do danas, bila najobičnija gluma, vešto fingiranje, predstava za narod, a da su Tadić i Jeremić najobičniji kvislinzi, lažne patriote i prevaranti. Ako pak Tadić i Jeremić, i pored sveg ovog lomljenja ruke, ne povuku Rezoluciju i ostanu uporni u pokušaju da za nju obezbede većinu u UN, onda bi bilo lepo da, isto tako javno, zastupnici teorije o ,fingiranju’ i ,kvislinzima’ priznaju da su se ova dvojica naših političara, makar po ovom pitanju, usudila da suprotstave Imperiji. I da nisu baš potpuni ‘kvislinzi’.“

Znamo šta se desilo, kao i to da Antonić nije uradio ono što je obećao. Umesto da prizna da je pogrešio, i da kvalifikuje Tadića i Jeremića onako kako je svima javno obećao, on je počeo da nas napada rečnikom „anti-Srbije“, kvalifikujući nas kao „tribalne nacionaliste“ i opskurne „zaverologe“. Tu se nije radilo o iracionalnom izlivu emocija, već o osmišljenoj izlaznoj strategiji. U njenom prvom delu, iskrene i dosledne patriotske kritičare režima trebalo je (a očito i dalje treba), na osnovu potpunih izmišljotina, ocrniti kao polupismene fantaste i fanatike, te ih staviti naspram sebe kao tobož prosvećenih „patriota“. Jasno je da se tu radi o jeftinoj propagandnoj crno-beloj škrabotini prevaziđenog „pseudoprosvetiteljskog“ tipa, kojom je moguće samo zaseniti prostotu neupućenih fanova bivšeg NSPM-a i skoro nikoga više.

Drugi deo strategije „kontrole štete“ – do koje je došlo zbog bezrezervne podrške krnjeg NSPM-a („ostataka ostataka“ nekadašnjeg NSPM-a) neodgovornoj spoljnopolitičkoj orijentaciji dvojca Tadić-Jeremić – podrazumevao je prepucavanje sa Basarom i njemu sličnim tzv. drugosrbijancima. Jer, ako vas napadaju na Peščaniku vi skoro automatski dobijate sertifikat „patriotizma“. Izbegavajući da istinski kritikuju onaj deo vlasti sa kojim su bliski, kupovali su poene tamo gde to nije ni na koji način opasno. Sve po onoj narodnoj: „Da se Vlasi ne dosete“.

Posle svega rečenog, prosudite sami koliko imaju smisla, „izvučene iz naftalina“, reciklirane priče prepune konstrukcija, pa i potpunih laži, o kriptoanalitičarima koji ugrožavaju „časni“ NSPM? Procenite i da li se radilo o „Projektu Jeremić“, ili je mladi ministar, uprkos strašnom raskoraku između reči i dela, pravi a ne, kao što tvrdimo, pozerski patriota? Razmislite i o moralu ljudi koji često menjaju ubeđenja. Razumemo, iako to nikada nismo pravdali, da su mnogi, poput urednika NSPM-a, pre svoje prve („nacionalne“) tranzicije, u borbi protiv Miloševića, sarađivali sa Soroševim fondom i pronatovskim medijima kao što je „Vreme“. Ali, Milošević nije bio na vlasti kada su posle desetak godina ponovo pali u zagrljaj evroatlantskih snaga, te tokom leta 2010. godine, za predlog kapitulantske rezolucije počeli da tvrde da je vrhunac otpora i heroizma.

Obnova „Projekta Jeremić“
Na kraju, da postavimo pitanje: zašto NSPM, to jest Antonić i Vukadinović, sada ponovo puštaju u opticaj već obesmišljenu priču o „patrioti Jeremiću“? I sami sigurno znaju da je malo verovatno da će nekoga ubediti u ono što tvrde. Da li se onda radi o tome da u ovim kriznim vremenima moraju Jeremića (ili nekog drugog) da podsete na svoju ulogu vernih apologeta? Slično postupaju agresivni bojovnici „anti-Srbije koji iracionalno pljuju srpski narod kako bi zaslužili američke pare. Zaborav je opasna boljka za profesionalne lobiste.

Skoro sigurno radi se i o tome. Ipak, stvar je kompleksnija. Prizemnim tekstom kojim smo, kao predmet napada i kleveta, prinuđeni da se bavimo, NSPM želi, salvom uvreda, da zapuši usta onima koji narušavaju medijsku sliku o Jeremićevoj „hrabroj borbi za Kosovo“. Velika prisutnost Jeremića na sajtu NSPM-a i režimskim medijima poklapa se sa povećanom nacionalnom retorikom mladog ministra. Prvo je „procurio“ njegov govor o Kosovu, održan u nacionalno-romantičarskim stilu na jednom protestantskom univerzitetu u SAD, da bi zatim u „patriotsko-nadahnutom“ duhu održao besedu povodom naše antifašističke tradicije. Cinično je posle svih aktuelnih kapitulacija govoriti o 27. martu. No, sve je to deo kampanje da se ministar Jeremić ponovo promoviše kao najveći patriota u sadašnjoj vlasti.

Pitanje je samo: da li ministar inostranih dela, u saradnji sa svojim „analitičarima“, autonomno oživljava Projekat u kome ima glavnu ulogu, kako bi u narednom periodu, možda i van Tadićevog zagrljaja, obezbedio zadovoljavajuće mesto pod političkim suncem Srbije? Ili se radi o celovitom reanimiranju Jeremića i njegove ekipe od strane Borisovog „dvora“. U predstojećem periodu „dvoru“ treba bučni patriotski orkestar, bez obzira da li će i formalno ostati pod njegovom dirigentskom palicom ili će se fiktivno osamostaliti, pa onda sa njim praviti neku novu kombinaciju.

A što se tiče napada jurišnika „Anti-Srbije“ na Jeremića, to je ili deo obične porodične svađe ili puko političko pozorište. „Anti-Srbija“ i aktuelni režim, čiji je Jeremić deo, imaju istog gazdu. Da taj gazda smatra da Jeremić ne treba da bude ministar spoljnih poslova, ili da treba da obuzda svoj „patriotski“ jezik, lako bi preduzeo potrebne radnje. Nije valjda da Tadić, koji je pod pritiskom povukao Rezoluciju upućenu GS UN-a, na energični zahtev „Imperije“ ne bi „žrtvovao“ Jeremića? Naravno da bi to uradio. Za Borisa je smena Jeremića mnogo manje štetna od debakla Rezolucije. Zato su neozbiljne priče o tome da Jeremić predstavlja „trn u oku Imperije“ i „Anti-Srbije“.

Dok god se Jeremić prepucava sa LDP-ovcima i vanpartijskim delatnicima „Anti-Srbije“, ne radi se o ozbiljnom sukobu. Tek kada on energično a ne marketinški, bez mogućnosti da posle pređe preko toga, osudi politiku Tadića i spoljnu politiku „Imperije“, a Borisov „dvor“ beskompromisno napadne Jeremića, možemo da poverujemo da je, makar i iz ličnog interesa, Vuk skrenuo s puta kojim već godinama ide.

Vraćanje „drugosrbijanskim“ korenima
U tekstu „Kriptoanalitičari, NSPM i projekat Jeremić“ iznete su diskvalifikacije autora Vidovdana, Pečata i Standarda, gotovo istovetne onima koje koriste pripadnici „Anti-Srbije“
(kao: tribalni nacionalisti, primitivni, tupavi nacionalisti, zaverolozi i paranoici) kada govore o srpskim patriotama. Takva „drugosrbijanska“ retorika novog NSPM-a, puna LDP-ovske netrpeljivosti i diskvalifikacija, govori mnogo više o autorima nego o onima na čiju je adresu upućena.

Mada, možda ipak mi grešimo. S obzirom da se taj tekst pojavio na spomenutom sajtu 1. aprila, dopuštamo mogućnost da se radi o sarkastičnoj prvoaprilskoj šali, te da će njegovi autori ovih dana reći: „Grešili smo i obrukali smo se, i zbog toga nas je sramota, a sada smo spremni da kažemo punu istinu o režimu“. Ni tako NSPM dvojac ne bi postao ono što je nekada bio, ali bi bar delimično izbledeo prezir koji je zaslužio. A zaslužuje ga i zbog toga što tekst na koji smo se osvrnuli (a svi dobro znamo ko ga je sastavio) nije smeo da potpiše svojim imenima i prezimenima, već se krije iza nekada časnog imena NSPM. Doduše, i to je bolje nego da Vukadinović i Antonić, tokom razračunavanja sa neistomišljenicima, koriste pseudonime kao što su Bosiljka Medić, Nikola Malbaški …

Autori:

Saša Gajić
Dragomir Anđelković
Branko Radun
Milovan Balaban
Predrag Nikolić