Skip to content Skip to main navigation Skip to footer

KULTURA – KULTURA – KULTURA

Kultura u 21. veku:

Piše: dr. sci. Saša Gajić


ŠTA POSLE POSTMODERNIZMA?

Kada se danas problematizuje pitanje budućnosti razvoja kulture u XXI veku, bilo da se ona tretira u svom klasično-humanističkom, bilo u globalno-ideološkom ključu, odgovori na pitanje šta sledi posle postmoderne najčešće se svode na ukazivanje na mogućnosti upotrebe novih modernih tehnologija u stvaralaštvu, to jest na priču o pomeranju postojećih umetničkih granica novim tehnološkim tretiranjem postojećih pravaca, dostignuća i stvaralačkih izražajnih sredstava. Naravno, neverovatne tehnološke i tehnobiološke mogućnosti otvaraju nove, do sada nepoznate prostore u području reči (usmene i pisane), zvuka i naročito slike. Digitalne slike i projekcije, digitalni zvučni zapisi, multimedijalni pristup pisanoj reči i višestruko preklapanje svetlosnih informacija, još krajem XX veka predstavljalo je novu realnost koja je širila svoje polje u svim pravcima, pa i onim umetničkim.

U kombinaciji sa klasičnim stvaralačkim metodama, ove novine svakako mogu doprineti novim varijacijama postojećih stubova savremene kulture i civilizacije uopšte, pa i novim načinima percepcije ljudskog stvaralaštva. Pomislimo samo na to kako kompjuterizacija vizuelnog stvaralaštva ne samo da omogućava digitalne substitute klasičnim stvaralačkim oruđima, već obezbeđuje i višestruku promenu fokusa, beskrajnu mogućnost prerade, te „pakovanja” neviđene količine utisaka koje se u umetničko delo mogu „kompresovati”, a zatim i na izvesnost razvoja 3D hologramske projekcije kao stvaralačkog sredstva. Čitalac nekog budućeg borhesovskog „Alefa” neće samo svojom maštom proživljavati pisanu reč, već će, u razmerama koje pruža digitalni multimedijalni spektakl, u okviru virtuelne realnosti, imati subjektivni doživljaj kulturnih produkata koji će moći gotovo u potpunosti da nadomeste „objektivnu” realnost. Stvaralaštvo će se, u svim fazama nastanka, moći emitovati i dorađivati trenutno, jer savremene telekomunikacije već sada omogućavaju timski rad sa najrazličitijih i međusobno veoma udaljenih lokacija u svetu.

 

Međutim, sve ove mogućnosti nalaze se unutar postojeće stvaralačke paradigme i ne predstavljaju kvalitativan skok izvan okvira koji je dostignut u kulturi naše svakidašnjice. Štaviše, one samo omogućavaju da se kroz nove tehnologije i metodske postupke izvrši dugotrajna reciklaža postojećih kulturnih matrica, i tako, paradoksalno, konzervira jedno stanje u kulturi, čije dimenzije i dometi više neće odgovarati potrebama sadašnjeg trenutka i savremenog čoveka. Reč je, naravno, o postmodernizmu i njegovoj istorijskoj prevaziđenosti koja se na kulturnom horizontu polako ali sigurno približava kao neminovnost. Odgovor na pitanje „šta dolazi posle postmoderne?”, dakle, mora se potražiti na relacijama između čoveka kao stvaraoca i uživaoca kulture, postojećeg duha vremena, i onoga što je postmoderna u vremenu svog nastanka i procvata davala i još daje čoveku sadašnjice. Samo ta, personalistička, istorijsko-duhovna perspektiva može biti putokaz koji će nam ukazati, makar u najgrubljim crtama, u kojim se pravcima savremena kultura može okretati, i odvesti nas u ono što dolazi posle postmoderne.

 

Duh postmoderne i duh vremena

Nastanak i razvoj postmoderne neodvojiv je od dometa i ciljeva moderne u kulturnoj istoriji, čiji je direktni istorijski i duhovni sledbenik. Postmoderna nastaje u drugoj polovini prošlog veka i dalje nastupa upravo na iskustvima koje je prethodno porodila moderna, sa svim svojim dometima i padovima, kao njen produžetak, i kao njen kritičar. I moderna i postmoderna deo su jednog dužeg kulturno-istorijskog procesa, koji je nastao u okvirima zapadne civilizacije i proširio se manje-više na ceo svet, te ih kao takve moramo tretirati.

Prvi znaci nastanka epohe moderne u zapadnoevropskoj kulturi, u drugoj polovini 19. veka, imali su koren u ubeđenju duha „građanstva” da su tradicionalne forme tadašnje umetnosti, i uopšte društvenog života, prevaziđene, te zato i podložne preispitivanju u svim sferama života, a u cilju da bi se otkrile smetnje koje po ondašnjem mnenju sve više koče do tada uspešne zamajce progresa, te da ih zamene drugim, boljim i uspešnijim, u cilju nastavka pobedonosnog istorijskog marša progresa, koji je iz javnog života odstranio srednjevekovno zatvoreno hijerarhijsko društvo i religiozni pogled na svet. Tadašnja predmoderna Evropa predstavljala je u kulturnom smislu smešu ideja, doživljaja i doktrina koju su oblikovala iskustva već posustalog romantizma kao vida individualističkog subjektivizma (i to najčešče u naturalističkom obliku), zatim naučnog pozitivizma i (post)hrišćanske etike i vaspitanja, koje je bivalo preoblikovano aktivističkim individualizmom. Bila je to viktorijanska i bizmarkovska epoha, doba velikih romana i čvrstih centralističkih državnih formi, vreme kada je racionalno, objektivno i realno dominiralo nad subjektivnim i iracionalnim.

Moderna je, baštineći neke i od tekovine prethodnih epoha, potencirala sve suprotno – subjektivizam i impresiju, iracionalnost, dominaciju volje, instinkta i podsvesti nad razumom. Prateći razne filozofske, socijalne, pa i psihijatrijske trendove (od Šopenhauera i Ničea, preko marksizma, do frojdizma i egzistencijalizma) moderna je do druge polovine XX veka, kada postepeno počinje da jenjava, nastojala da na jedan elitistički način, u svom neprestanom istorijskom hodu, izgradi sebe kao izraz potpune individualističke slobode, koja ruši, prevrednuje sve ono što takvoj slobodi smeta, i ponovo gradi ono što joj je potrebno.

Na svim poljima (u arhitekturi, muzici, literaturi i likovnim umetnostima) postmoderna je ne samo stilistički, već i suštinski nastavak, ali i reakcija na dostignuća modernizma. Sa svojim eklekticizmom, koji se služi fragmentima nasleđenih iz svih drugih kulturnih epoha, kolažom, fragmentarnošću, ironijom, poigravanjem stilovima i metanarativnošću, postmoderna predstavlja pre svega odustajanje od univerzalnih velikih objašnjenja, paradigmi i sistema iz prošlosti, uključujući i ona koje je pokušala da porodi moderna. Weno poigravanje parčićima tradicije, u cilju održavanja funkcije na relaciji čovek-svet, na dubljem planu predstavlja izraz relativizacije svega postojećeg, u prvom redu istine i mogućnosti spoznaje uopšte, ponajviše one racionalne. Sa druge strane, postmodernističko odbacivanje ne samo utopijskih, već ideala uopšte, zarad provizornih, neformalnih i individualnih relativnih percepcija i konstrukcija, zapravo je poslužilo kao trajno opravdanje svakog pojedinačnog ljudskog interesa i hira u svakom pojedinačnom slučaju. Za tako nešto bilo je poželjno upotrebiti bilo šta, a pogotovo nove, samonikle subkulturne ideologije, mitove i priče. Kao takav, postmodernizam je u vreme svog nastajanja bio idealan za postmoderno, postindustrijsko informatičko društvo.

Kada je kritičar Lesli Filder, u manifestu iz 1969. godine, pod naslovom „Pređite granice, zatrpajte rovove”, definisao u glavnim crtama program postmoderne kao odricanje visoke moderne (avangarde) od svog elitizma i sveobuhvatnosti, kao i venčanje njenih napora sa masovnom kulturom koja treba da popuni jaz između stvaralaca i naroda, vrlo pronicljivo je primetio još jednu stvar. Naime, masovna kultura je po svojoj prirodi infantilna, sujeverna, bajkovita, i predstavlja svojevrsnu „folklornu stihiju”. Ono što Filder nije primetio jeste da će upravo to venčanje ciljeva prethodih kulturnih epoha i masovne kulture poroditi nove mitove koji neće prestavljati samo materijal za postmodernističke reciklaže, već mesto odrastanja „delatnih matrica” koje oblikuju percepciju i, delujući kroz zabavu, naizgled bezazleno, preuzimaju ulogu okidača osećanja vrednosti na jednom polusvesnom i instiktivnom nivou.

Glavna odlika ovakvog „venčanja moderne i masovne kulture”, na estetskom nivou, tako je postalo lako uočljiva dominacija kiča, koji je na dubljem nivou u stvari predstavljao izraz civilizacijskog odustajanja od ozbiljnih duhovnih zahteva na području stvaralaštva. Prizemnost, ma koliko bila dovitljiva, u svojim raznim postmodernim manifestacijama, predstavljala je surogat, bezopasnu simulaciju visokih duhovnih stremljenja. Formalizam (i poigravanje formom) je pre svega bio način da se prikrije nedostatak duha i istinskog života u stvaralaštvu, bez obzira što se opravdavao izjavama da ni život u postmodernom društvu ni sam nije ništa bolji od umetnosti postmodernizma. Tako su društvo i umetnost jedno drugome pružali „dobar alibi”, a sve na račun onog glavnog i centralnog – ljudske ličnosti. A u duhovnu prazninu, koja je ostala da zjapi, uskočili su elektronski mitovi nastali na marginama postindustrijskog društva. Postmoderna je pokušala da ih inkorporira i podvrgne relativizaciji, ali kako stvari teku, biće da su „novi mitovi” bili jači, da su preoblikovali postmodernu i doveli nas do praga novog razdoblja.

 

Rekonstitutivni sinkretizam

Nastanak novog globalnog poretka, sa svojom neofeudalnom koprorativnom hijerarhijom, i niz iskušenja koje donosi 21. vek, u kulturnoj sferi polako ali sigurno vode u pravcu prevazilaženja i obacivanja vladajuće moderno-postmoderne paradigme. Simptomatični naslov uglednog „Čikago tribjuna”, koji glasi „Posle 11. septembra postmodernizam gubi svoj slatkorečivi zamah”, govori o sazrevanju svesti da postmoderna, u jutro novih planetarnih sukoba, sve više predstavlja smetnju obnovi i razvoju društvene kohezije, jer svojom relativističkom i ironičnom pozicijom ne opravdava nasušne potrebe u odnosima pojedinac-društvo u pravcu željene reintegracije.

Postmodernizam, čija fundametalna premisa počiva na poigravanjima forme visoke kulture, koja je pre toga analitički razgrađena, ne samo da nije podobna za potrebe koje donosi duh vremena, već predstavlja sve suprotno od toga. Součeno sa pretnjama kulturnog kraha, ogromno globalno zdanje traži izlaz, a ne ćorskokak, izgubljenu veru, a ne ironiju, borbenost, a ne igru. Za globalno društvo jedini validni pravac razvoja jeste da oživi izgubljene i napuštene vrednosti, naravno samo one koje odgovaraju jednom takvom post-postmodernom svetu, i da ga osnaže svim raspoloživim tehnološkim i umetničkim oruđima koja mu stoje na raspolaganju.

Kultura posle postmodernizma imaće stoga potrebu da bude rekonstitutivna, da objedini sve preostale izražajne resurse i sačuvane fragmente kulture sa svojim vrednosnim merilima, koji su bili urušeni ili skrajnuti usled naleta novovekovnih kulturnih trendova, u prvom redu moderne i postmoderne, i da ih objedini uz pomoć novih tehničkih oruđa. Ova kultura više neće imati ni vremena, ni motiva da se, poput postmoderne, igra obezvređenim nasleđem, već će, kako zna i ume, morati da počne proces objedinjavanja, te pokušati da na relaciji čovek-zajednica pruži, makar privremeno, i makar kao surogat, doživljaj Celine i punoće. Pluralizam, koji se pripisivao postmodernizmu, ma koliko formalan i veštački, sada će biti pokrenut u proces objedinjavanja, u razne sintetičke forme koje će predstavljati, za razliku od prethodne „eklektike stilova”, jedan zaista čvrst, integrativni sinkretizam.

Mali broj evro-američkih, i drugih stvaralaca širom sveta, ovo već počinje da čini, to jest da stvara dela koja kulturnu situaciju i sadašnje stanje stvari pomera u pravcu rekonstitutivnog sinkretizma. Koristeći široki dijapazon kulturnih referenci i kodova prohujalih epoha, na postmodernističkim skeletima nići će, polako i jedva primetno, taj novi kolos, koji će se kao i svi novi pravci, kada postane dovoljno snažan, okrutno odnositi prema svome prethodniku. Smatrajući da je on jedini nosilac istinskih kulturnih vrednosti na razmeđi drugog i trećeg milenijuma, ovaj sinkretizam istovremeno će ništiti i graditi. Da li će biti dobar ili loš, sistemski ili ne, ili sve od toga pomalo? Najverovatnije ovo poslednje. Nastajući u svetu razularenog tržišta i pomanjkanja vrednosti i ukusa, on će se verovatno na nizak i prizreman način upodobljavati masama konzumenata, igrajući pre svega na instinkte, neartikulisana osećanja, podsvest, i glad za duhovnim vrednostima, a tek potom na estetiku i intelekt. Wegova unutrašnja ambivalentnost kao klatno će se pomerati između apologije globalnog građanskog društva i postgrađanskog hijerarhijskog sveta, i surovih napada na isti. Vrhunski dometi, naravno, zavisiće od visine duhovnih zahteva i svesti stvaralaca o svom duhovnom siromaštvu i emotivnoj opustošenosti. Tek ako kroz ovaj sinkretizam ponegde bude progovorila stvaralačka iskra autentičnog, iskrenog življenja, ceo ovaj proces imaće smisla. U protivnom, sinkretička kultura XXI veka biće još jedan Frankeštajn, skupljen od mnogih delova i privremeno oživljen naporima čoveka i tehnologije, ali u tom svom „novom životu”, lažan i destruktivan.

Kada govorimo o rekonstitutivnom sinkretizmu, u vidu imamo više projekciju budućnosti, nego sadašnje stanje stvari. Primeri prevazilaženja postmoderne i njihovo prerastanje u novi kulturni pokret, još uvek su samo pojedinačni „simptomi” u literaturi, likovnim umetnostima, arhitekturi i muzici, koji samo pokazuju koliki su potencijali ovih „ranih manifestacija”, i indikacija onoga što dolazi sa duhom vremena XXI veka.

 

Postmoderna još hara provincijama globalnog sveta

U vreme kada se u centrima zapadne kulture, polako, iz duha XXI veka javlja novi kulturni pokret, na periferijama globalnog društva postmoderna, sa zakašnjenjem, tek uzima zamaha. I dok je u svojoj „zapadnoj mladosti”, svojim antiracionalističkim i antiideološkim stavom, koji se očitavao kroz relativizaciju svega postojećeg, postmoderna mestimično imala pozitivnu ulogu u pacifikacijama utopističkih i totalitarnih projekata, te dala doprinos u njihovom razobličavanju, u savremenoj situaciji „pozna postmoderna” zapravo vrši jednu negativnu ulogu, dekonstruišući i obezvređujući lokalne tradicije, vrednosti, i, uopšte, način života u polupozapdanjačenim, ili čak nezapadnim društvima.

Danas postmoderna, što malo ko sme javno da prizna, predstavlja slugu i „mač globalizacije”, prostora neintegrisanih u globalno hijerarhijsko društvo koje izrasta, a većina njenih glasnogovornika i autora predstavljaju parodiju samih sebe, svojih dela i svojih priča o tome kako oni navodno donose nešto drugo, zbog čega se treba ratosiljati „starih i prevaziđenih” tradicionalnih vrednosti, koje su kroz istoriju donele samo nevolje i stradanja. Ali, upravo su neke od tih vrednosti ono za čime vapi sinkretička kultura, koja nastupa posle postmoderne.