Roko, Roko….ili Quod licet Iovi, non licet bovi *!

Roko, Roko….ili Quod licet Iovi, non licet bovi *!

Naši nešto stariji čitaoci veovatno se još sećaju kultne televizijske serije Malo misto, poznatog dalmatinskog novinara, u slučaju Malog mista, scenarista, pokojnog Miljenka Smoje. U ona, sada već davna vremena, to je bila televizijska serija koja nas je zabavljala i pomagala nam da smo svakodnevni život, podnosili sa malo manje frustracije, i nešto više  životnog optimizma. Mada se kasnije, ispostavilo, u slučaju splitske Lore (zatvora ili logora u kog su žitelji Malog mista smeštali svoje sugrađane Srbe!) da je crnobela tehnika u kojoj je snimljeno Malo misto, ne toliko zbog tada uobičajene televizijske crnobele tehnike, nego zbog tarabićevskog pretskazanija: šta će sve da nam se desi u istorijskoj crnobeloj budućnosti.
I bio je glumački izuzetan jedan Karlo Bulić, seća ga se beogradska pozorišna publika ali u kontekstu mnogo nam je interesantniji, lik kog je tumačio pokojni glumac Boris Dvornik. U serijalu Malo misto, Smoje kao vrsni znalac likova koje je sretao u svojim dalmatinskim, novinarskim putešestvijima, Boris Dvornik tumaći lik čoveka koji se preziva Roko Prc. I da ne duljim,ako se još sećate, svaka se epizoda završavala refrenom Roko, Roko… Bio je to neke vrste i komentar, i opomena, i osvrt, i (verovatno) divljenje Roku Prcu, čoveku za koga nema životnih prepreka, Levantincu koji zna sve »životne tajne«, i uvek se spreman dočeka na noge.

Novi, ali najozbiljniji kandidat, za slovenačkog ministra životne sredine je profesor ljubljanskog građevinskog fakulteta, Rok Žarnič (u slovenačkoj jezičkoj verziji!) ili možda Roko Žarnić (u hrvatskoj jezičkoj verziji). Zbog korektnosti potrebno je navesti obe verzije pošto ima profesor Žarnič/Žarnić, dvojno državljanstvo. I slovenačko, i hrvatsko. Međutim, tim pitanjem pozabavit ćemo se nešto kasnije. I da kažemo i to, ne zbog profesora Žarnič/Žarnića i njegovog  ličnog prava i odluke da bude dvojni državljanin. Takođe nas ne smeta što će u slovenačkoj vladi sedeti čovek kog je Jelinčičeva stranka SNS (Slovenska nacionalna stranka) brže bolje proglasila » za hrvatskog spavajučeg agenta«. Našto je kandidat za ministra duhovito odgovorio »kako on lično smatra da je malo prestar za spavajučeg agenta« (profesor ima 60 godina). I uopšte ne sumnjamo u to da će profesor Žarnič/Žarnić biti sasvim pristojan ministar životne sredine, za razliku od svojih prethodnika na spomenutom ministarskom mestu koji su više manje bili »političari opšte prakse«sa neverovatnim dijapazonom »enciklopedijskog poznavanja« bilo kog specifičnog područja ili resora. Ali to se može tumačiti kao opšte mesto ili možda komplementarnost struke i interesovanja za politiku koju možemo uočiti u slučaj profesora Žarnič/Žarnić.

Nas u slučaju profesora Žarnič/Žarnića, interesuje nešto drugo. Prema rečima profesora Žarnič/Žarnića, on je »na želju svog oca, rodom iz Makarske, kog je veoma cenio i poštovao, godine 1998 uzeo, i hrvatsko državljanstvo«. U normalnim vremenima, politički i nacionalno nezatrovanim  ili vremenima pred raspad nekadašnje zajedničke države, njegova bi se izjava tumačila samo na jedan mogući način. Kao izraz poštovanja prema jednom od roditelja. I takav su gest i izjava za poštovanje. Ali sem profesora Žarnič/Žarnića »koji voli i poštuje svog oca«, postoji u Republici Sloveniji, još uvek, i 24 hiljade takozvanih »izbrisanih«, mada mi smatramo da je njihov broj veći i koji su u skladu sa slovenačkom »pravnom teorijom« (autohtoni i neautohtoni stanovnici Slovenije), početkom 90 godina izbrisani/izbačeni/precrtani/ iz centralnog registra stanovništva Republike Slovenije, i pretvoreni u apatride. Samo za potsećanje. U spomenuto vreme brisanja spomenutih 24 hiljade stanovnika Slovenije, predsednik slovenačke vlade bio je Lojze Peterle (sada evropski poslanik), ministar unutrašnjih poslova bio je Igor Bavčar (sada slovenačkoj javnosti poznatiji kao jedan od tajkuna pod istragom iz afere Istrabenz), ministar vojni bio je Janez Janša (sada šef opozicione SDS i pod sumnjom umešanosti u aferu Patria), Jelko Kacin, ministar za informisanje (sada takođe evropski poslanik i evropski izveštač za Srbiju),  a predsednik Republike Slovenije bio je Milan Kučan. Recimo i to da je odlukom Ustavnog suda Republike Slovenije isključivo slovenačka »pravna teorija« (autohtoni i neautohtoni stanovnici Slovenije) dovedena na velika »iskušenija«. Savim jasno i glasno; Ustavni sud Republike Slovenije, proglasio je »pravne postupke« tadašnje slovenačke političke elite (Peterle, Bavčar, Janša, Kacin, Kučan) koji su rezultirali u brisanju 24 hiljade stanovnika Slovenije nevažećim i ljudima koji su pogođeni vratio barem traćak nade. Što je, na određeni način, ipak pobeda prava nad »slovenačkom pravnom teorijom«.

Da se vratimo našem budućem ministru životne sredine profesoru Roku Žarniču/Žaniću. Ako je verovati uvaženom profesoru, a nema razloga da mu ne verujemo, hrvatsko državljanstvo je stekao 1998.godine, još u vreme kada su nas predstavnici slovenačke političke elite (i leve, i desne, nije bitno, i nema razlike!) ubeđivali  »kako građani Slovenije mogu imati samo jedno državljanstvo, a izbrisani su svojom voljom izabrali to, šta su izabrali!« . To je bio zvaničan stav, ne neka politička ili kafanska proizvoljnost.  Mada mladu slovenačku »pravnu teoriju« i još mlađu političku elitu, kada je u pitanju državljanstvo, nije smetalo da su bili svojevremenou političari u slovenačkoj vladi ljudi sa dvojnim državljanstvom. Kao recimo dr.Andrej Bajuk (ministar finansija u Janševoj vladi i kraće vreme čak i predsednik vlade), sa argentinskim i slovenačkim pasošem ili Dragutin Mate, takođe ministar unutrašnjih poslova u Janševoj vladi,sa slovenačkim pasošem i hrvatskom domovnicom, možda i putovnicom, ko bi to znao. Mada je profesor Žarnič/Žarnić ubeđivao, na svom parlamentarnom saslušanju članove parlamentarne komisije, kako se »uvek osećao Slovencem i prevashodno građaninom Slovenije« (razumemo tu njegovu izjavu kao normalnu građansku lojalnost!) ipak ne možemo, a da se ne zapitamo i sledeće.

Profesoru Žarniču/Žarniću 1998 godine omogućen je izniman privilegij dvojnog državljanstva i niko ga zbog toga nije dirao. Nit je morao čega da se odriće, nit je trebao čega da se »stidi« . Kao recimo oni jadnici (izbrisani) koje je sadašnja ministarka za javnu upravu u vladi Boruta Pahora, Irma Flis Pavlinič, svojevremeno u ulozi referenta za unutrašnje poslove opštine Slovenj Gradec, ubeđivala i «prijateljski savetovala« ;  »kako bi bil najbolje da odu u svoj rodni kraj, zatraže brisanje iz knjige državljana, i sa tom potvrdom vrate se u Sloveniju«. Gospođa Irma, »zaboravila« im je objasniti da ako to urade (napuste Sloveniju!) nemogu više da se vrate, jer ih slovenačka policija neće nikada više pustiti u Sloveniju. Za taj interesantan detalj saznali smo sasvim slučajno, kada su se u žaru skupštinske rasprave sukobili Janez Janša i Irma Flis Pavlinič. A Janša je samo citirao njen »savet« izbrisanim. Ako znamo da je u već spomenutom broju 24 hiljade »izbrisanih« i više od 80 posto njih srpske nacionalnosti, sledeći intenciju profesora Žarniča/Žarnića, i ti su ljudi,vrlo verovatno, »imali svoje očeve i majke koje su voleli i poštovali« i nikako nisu želeli da ih se preko noći pretvori, jednim potezom, u apatride. I nije tačno da je večina »izbrisanih« bila pripadnika »agresorske JNA« (svojevremeno omiljena fraza Jelka Kacina na novinarskim brifinzima). Bio je to večim delom običan svet, sa običnim svakodnevnim brigama i nevoljama,a koga je slovenačka »pravna struka« uz pomoć političkih elita, ni krive, ni dužne, stavila na velika životna iskušenja i pred velike muke. Mnogi taj »etnocid« nisu preživeli.

Treba se upitati, a u čemu je onda mudrost profesora Žarnič/Žarnića?
Profesor Rok Žarnič/Žarnić stručnjak je za ispitivanje materijala, njihovih karakteristika i ponašanja, prilikom zemljotresa. Znaći, čovek se razume kako treba izbegnuti mogućnost da ti se u slučaju zemljotresa, kuća ne sruši na glavu. Zbog toga se i odlučio za dvojno državljanstvo. Kada ti se jedna kuća sruši, još uvek možeš ići u drugu, a izbrisani su ostali na vetrometini. Nema šta da im se (više) sruši, sem iluzija.

Primerom profesora Žarnič/Žarnića  otvara se takođe fenomen rešavanje materije dvojnog državljanstva na prostorima nekadašnje zajedničke države. Poznato je da je slovenačka država bila, za razliku od pedantnog birokratskog mrcvarenja takozvanih izbrisanih, izuzetno široke ruke i tolerantna, kada se radilo o dodeljivanju slovenačkog državljanstva, pripadnicima slovenačke emigracije i njihovim potomcima diljem sveta,  pogotovo u: Argentini, SAD, Australiji ali i u državama nekadašnje zajedničke države. Nekoliko drugačiju strategiju ali u principu dosta sličnu imala je i Hrvatska. I to do onog momenta, kada se hrvatska dijaspora koja ima pravo glasa na hrvatskm izborima, kao uostalom i slovenačka, nije popela na glavu delu hrvatskih političkih stranaka kojima je dojadilo da »strepe« kako će na ishod svakih izbora, uticati glasovi iz hrvatskog kantona u BiH (Herceg Bosna) i dijaspore. Srbija je u svemu tome izuzetak. U vreme političkog režima Slobodana Miloševića, za razliku od Slovenije i Hrvatske, Srbija se mnogo tolerantnije i »državnički mudro« ponašala prema kosovskim Šiptarima, nego prema Srbima, pogotovo onim izbeglim iz država nastalim raspadom nekadašnje države. Moguće sticanje srpskog državljanstva pretvoreno je, za mnoge Srbe, u savršenu birokratsku enigmu i torturu, na kojoj je i nova, demokratska vlast, malo toga uradila. Dovoljno je samo pogledati srpski zakon i uslove pod kojima je moguće steći srpsko državljanstvo. A pri tome ne mislim, nedaj Bože na strance koji bi se uželeli srpskog državljanstva, nego na Srbe, rođene u republikama nekadašnje zajedničke države. Posebno, tragikomična je bila, i još uvek je, relacija, kada se radi o državljanstvu, nekada »dva oka u glavi«, Srbije i Crne Gore, sada dve samostalne države. Nije teško uočiti da »mogućnosti« koje nudi, ili dvojno državljanstvo, ili samo jedne od država ide najviše na ruku ljudima koji su, na ovakav ili onakav način, u sukobu sa zakonom (pogledati samo najnoviji primer članova narkokartela okupljenih oko Darka Šarića, pre njega Stanka Subotića i još nekih). Mnogo prašine i buke se svojevremeno, posle razlaza Srbije i Crne Gore, dizalo oko: automobilskih tablica, penzija, zdravstvenog osiguranja i studenata, kao ključnog pitanja, ko će od razdvajanja dalje, snositi troškove. To pitanje je sasvim legitimno, kada dolazi do razlaza država, ali je takođe legitimnost tog pitanja, troškova naime, postojala i pre razdvajanja. Zanimljivo je takođe da je srpsku političku elitu i medije, mnogo manje interesovala sudbina, većine crnogorske populacije koja još uvek doživljava, govori i piše srpskim jezikom, kao maternjim, ako je verovati zvaničnoj crnogorskoj statistici.

Dr.sci. Joanikije Prikaza

*Quod licet Iovi, non licet bovi (u prevodu- Što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu!)